Представа „Искушење“, Шабачког позоришта у Градском позоришту Бечеј

У петак, 29. марта, на сцени Градског позоришта Бечеј одиграћа се представа „Искушење“ у извођењу првака Шабачког позоришта Анете Томашевић и Ивана Томашевића Жуће.

Представа почиње у 20 часова, а улазница је 300 динара.

Представу је по тексту Драгана Маринковића Француза режирао Иван Томашевић.

Резервације: 021 6915-336 или pozoristebecej@gmail.com

О представи:

У дуодрами “Искушење” играју великани Шабачког позоришта, уједно и оснивачи Сцене “Маска” – брачни пар Иван Томашевић и Анета Томашевић, која је ширем аудиторијуму позната по улози Јефимије у популарној серији „Синђелићи“.

О представи:

Хајде да будемо искрени. Погледајмо се у огледало. Директно у очи. Да ли бисмо заиста волели да знамо тачан датум и узрок наше смрти?

Једно научно истраживање од пре пар година донело је закључке да чак 80 и нешто процената популације апсолутно не жели да зна ништа о својој неминовној смрти. Оних 10 и кусур процената пак жели да сазна време њиховог утихнућа. Зашто је то тако? Зашто бисмо радије волели да останемо у незнању и да подстакнемо што више срећних тренутака у нашем животу уместо да имамо јасан увид о нестанку са планете? Тачан датум нашег рођења знамо. Датум наше смрти не знамо. Јер се бојимо. Закључани оковима егзистенције плашимо се да можда сутра не напустимо овај свет, да издахнемо у бунилу под пуном брзином, а да се притом нисмо поздравили са породицом, пријатељима, успоменама и свим обавезама које остављамо иза себе. Страхујемо као прутеви да је смрт горда и правична, ликујемо је црнилом и поздрављамо сузама. А смрт није ништа друго до наше поновно рођење.

Чему наша доброта, смисао и раст ако се све то може одузети у једном моменту?

Управо у томе. Представа “Искушење” говори нам о промишљању сваког момента проведеном на планети Земљи и константно нас запиткује о нашим односима према ближњима, пријатељима, објектима, флори, фауни, свој неживој природи, као и најважније – према нама самима. Да ли имамо храбрости себи да признамо да ипак нисмо довољно екстровертни колико бисмо желели да будемо? Да ли има смисла уопште позвати људскост у помоћ када се здушно згреши? Да ли је људскост једнака срамоти у овом суноврату система? Или ћемо можда све пехове и грехове имати прилике да остваримо у другом, трећем, петом животу? Уколико постоји.

Пред нама се у Шабачком позоришту налази двоје људи, мушкарац средњих година у процесу завршавања својих обавеза сваког јутра и жена… Машиновођа. Једноставно. Али, не обичан машиновођа. Овај машиновођа, тачније машиновођкиња, али само по изгледу женско, заправо управља возовима наших живота. Обучена у црну униформу са плишаним шеширом, она мистериозним прахом карактера  све наше чежње ставља на сто, суочава те са њима и поведе те са собом након указаних лекција. А где? Па, на последњу станицу наших живота. У смрт. Она иде од једног до другог нас и помаже нам да што лакше уђемо у воз, дођемо до последње станице и тим чином будемо задовољни. У међувремену, разрешава нам догме, аксиоме и све оно на шта смо можда потајно и желели да знамо одговор, али никада то нисмо хтели никоме да признамо. Одупирање њој није тема, јер ћемо се кад-тад свакако морати суочити лице у лице са том мистериозном појавом, али свакако је да се она чини много лагоднија када је поред тебе неко ко зна сва твоја размишљања, на које си и ти сам заборавио. Зна и све твоје покрете, омиљене ритмове за плес и начин твог дисања. Она зна и све то набројано код свих твојих ближњих. И оно прећутано у односима. И свесна је разлога бирања мањег зла, који логиком ‘преко прече, наоколо ближе’, готово увек бира погрешан. Зна сваки атом твоје слобоне воље, твоје свесне и несвесне изборе. Све зна. А да ли ти знаш себе? Да ли ти познајеш ту једну котрљајућу куглу час смисла, час бесмисла чију материју видиш сваки дан пред огледалом? Начас сурова, јасно ти даје перманентни увид да ништа није тако као што изгледа да јесте.

Анета Томашевић својом вештом енергијом летећи и лебдећи по сцени оставља горак укус свих непознатих секвенца сопствености и као дух из чаробне лампе помаже ти да се што боље разумеш. Тренутним приземљењем у Шапцу, малом Паризу, она је дошла да у воз збрине једног породичног човека, бившег писца. Упознавањем судбине и живота тог човека, упознајемо и све оне ситне детаље које и други живи људи на планети имају. Њиховим савршено концизним заплетима и игром, ми не можемо да се одлучимо да ли да навијамо за машиновођу или синонима нас, или да ли их једноставно обоје пуштамо да се играју.

Машиновођа у овој причи у својој униформи има и сат на ланцу, који честим вађењем и гледањем у њега, јасно симболизује да је онај немилосрдни тренутак веома близу. Толико близу да ти се чини да га и ти сам, као гледалац у ко зна ком реду у публици, можеш опипати. Тај тренутак је врео, али обилује хладноћом. Таман, али заслепљује сјајем. Она, грациозан спој Луцифера, шеширом налик на Дејвида Коперфилда, става Крваве Мери, помешаном са амбасадоркама Unicef-a, одаје нам утисак да под контролом држи све моћи овог света у себи. Такође, све време представе ужива у нервирајућем крцкању смокија и грицкалица, пијењу вотке, вискија и ракије, а највише од свега воли да опсује. Што сочније. Објашњава нам и правда се како је то током “извршења задатка” строго забрањено, стога обожава успутне, приземне станице где у изобиљу може да прокује своје грехе. Варалица слободног духа.

Ванпросторна селекција ове представе одаје нам утисак да смо управо погледали суперхероја који помаже живим створовима да буду још живљи корачајући у своју смрт. А да ли смо заслужили и чиме да останемо живи?

(Катарина Ђоковић)

Извор: сајт Градског позоришта Бечеј