Svojom glavom: Ideologija iskorišćavanja

 

 

 

 

 

Ideologija je lažan, iskrivljen pogled na svet. Skrivajući nepravdu koju trpimo, dovodi do toga da ćutke podnosimo iskorišćavanje. Da parafraziram pisca Džona Štajnbeka, nevolja je što siromašni ne vide sebe kao radnike koji su iskorišćavani, nego kao privremeno posrnule milionere. Ideologija ne samo da opravdava aktuelno stanje stvari, već čini i da postojeće ekonomske odnose vidimo kao prirodne zakone, dakle kao nepromenjive. Kako bismo podneli svoje prljave, dosadne, iscrpljujuće, slabo plaćene, stresne, neretko i opasne poslove poštapamo se čitavim repertoarom samoobmana: „Od nečeg mora da se živi“, „Bar imam posao“, „Novac ne može kupiti sreću“, „Radi, trudi se, ne seri“.

Deo dana kada radimo počesto smatramo izgubljenim vremenom, a period nerada slobodnim vremenom, kada jedino živimo, kada smo uistinu svoji. Izlaz se obično traži u formuli „radi posao koji voliš“, dakle u otkazu, u pronalaženju novog, boljeg posla, sa povoljnijim uslovima rada. Radnik doduše ima slobodu da promeni posao, ali ne i sam ekonomski odnos u čijoj je osnovi otuđenje. Naime, radnik ne raspolaže svojim proizvodom, njegov rad nije njegov, on je prinuđen da ga proda, a u najamnom radu nema ni kontrolu nad proizvodnim procesom, posebno nije u prilici da određuje njegov cilj, uopšte smisao. Otud, razotuđenje može biti samo u ukidanju najamnog rada. Kao što popularna parola glasi „Ne mrziš ponedeljak, mrziš kapitalizam“.

Čovek se, međutim, ne otuđuje samo u radu, nego i u vremenu slobodnom od rada. Nekadašnji predsednik Urugvaja, socijalista Hose Muhika, primećuje: „Stvorili smo planinu suvišnih potreba. Kupujemo novo, odbacujemo staro. To je traćenje naših života. Kada nešto kupimo, mi to ne plaćamo novcem. Plaćamo to satima našeg života koje smo protraćili zarađujući taj novac.“

Ivan Kovač