Својом главом: PREMORTEM

Још су старовековни стоици разрадили технику како се носити са бесом, уопште фрустрацијом, односно како предупредити или макар умањити недаће које незнана будућност носи. „Ништа се мудром човеку неће десити супротно његовим очекивањима”, каже Сенека, „нити све ствари испадну онако како је желео већ како је очекивао, јер он очекује да ће нешто пореметити његове планове“. Возач који бесни због гужве током велеградског шпица напросто има погрешну идеју о стварности (у његовом свету не постоји гужва, бар не када је он на путу) и на темељу тога смешно висока очекивања. Имајући то у виду, стоици препоручују вежбу интелектуалног, намерног песимизма тј. дисциплиновања ума тако да се пре сваког битнијег подухвата запитамо шта све може поћи наопако (лат. премедитатио малорум – предумишљај зла). Штавише, да претпоставимо да су ствари већ пошле по злу, те да покушамо одгонетнути зашто. За разлику од уобичајених постмортем (после смрти) анализа и накнадних памети које не само да су често излишне, него су и варљиве, овде се премортем, унапред настоје докучити сви могући сценарији. Стоички мисаони експерименти могу нас упутити да одустанемо од неких високоризичних подухвата, с обзиром на склоност да недовољно уважимо могућност неуспеха, уљуљкујемо се, одвећ смо самоуверени и некритични. Такође, могу нам сугерисати како да умањимо потенцијалну штету, да осмислимо резервне планове, јер када наступе стресне ситуације не размишљамо јасно, наша рационалност страда, па је свака припрема итекако пожељна. Напослетку, стоичка техника може нас оспособити за ситуације када ствари неизбежно крену по злу без могућности да било шта променимо, како бисмо хладне главе прихватили неминовност не губећи при том тло под ногама. Због свега тога популарно селфхелп пумпање ега, позитивног мишљења и бескрајних личних могућности може бити контрапродуктивно.

Јасно, гужву у центру града не можемо спречити, у моћи смо изменити тек наш однос према њој, али на многе друге ствари можемо утицати. Стоици заговарају амор фати или мирење са судбином, међутим појам судбине не само да је нејасан, него често и заводи. Мудрост лежи управо у томе да разликујемо шта у животу можемо, а шта не можемо променити, односно да препознамо субјективне и објективне лимите. Наиме, неразборито је и ако настојимо да променимо ствари које није могуће променити, јер тако „идемо главом кроз зид“ и „исправљамо криве Дрине“, а и ако одустанемо од мењања ствари које можемо променити, јер тако западамо у дефетизам.