Трудом ка успеху: Мила Петровић Станковић

Разговор водила Јулијана Палинкаш

Животни изазови овонедељне саговорнице доказ су да човек сам бира како ће да гледа на живот. Родила се са 750 грама , дијагностиковали су јој церебралну парализу проживела вршњачко насиље, али Милунка Петровић Стакновић решила је да из свега извуче лекцију.

„Све што нам се у животу догађа има две стране: и добру и лошу и из обе стране можемо нешто научити. Искуство вршњачког насиља током основне школе пружило ми је шансу да нешто учиним са оним што сам доживела. Одлучила сам да из тога изађе нешто што ће користити општем добру: када порастем бавићу се послом који ће имати за циљ да заштити најслабије и најрањивије у нашем друштву, а то су пре свега деца која и те како могу имати трауматична искуства.“

Како каже, уз љубав животни изазови нису јој се чинили тешки.

„Из сваког искуства настојала сам да учим, да извучем поуку и да покушам да се издигнем из свих ситуација које су претиле да ми угрозе веру у добро, љубав и радост. Мржња, бес и очајање су привлачнији људима, лакше им је одолети. За љубав је потребна раст и много више рада да бисмо до ње досегли. Самим тим животни изазови нису били нешто на шта сам гледала као на проблем, већ као на прилику да израстем. Живот сам захваљујући таквим искуствима заволела још више.“

Још као дете, желела је да што мање деце и младих прође кроз исто што је она, а кад је одрасла уписала је факултет како би постала социјални радник.

„Студирам социјални рад који је моја велика љубав, страст и инспирација, као и нешто што ме чини бољом особом. Сматрам да је појава вршњачког насиља данас много интензивнија и свестранија, са много нових облика посредством нових технологија и родитељске борбе за егзистенцију у којој не постоји место, као ни довољно свакодневног времена да родитељи изграде квалитетан однос са децом, отворену комуникацију, присност и поверење. Мишљења сам да је друштву незнатно пробуђена свест о овој теми. Још увек је у великој мери заступљен став: ‚гледам своја посла, то се мене не тиче. Није моје дете.‘ Вршњачко насиље је друштвени проблем у чије решавање морамо да се укључимо сви, јер припадамо том друштву. Не смемо дозволити пасивност.  Једино што сам запазила јесте да ми се циљ током студија јасно дефинисао искристалисао и добио нове облике: не могу да мењам свет, али желим да нечији микросвет учи-ним бољим. Много микросветова чине свет и обликују атмосферу и друштво у којем живимо, a ако много људи уради пуно малих ствари, они могу променити лице земље. Имам дивне колеге које ми од самог почетка пружају велику подршку. Они су дивни, млади људи, са великим ентизијазмом и добротом коју носе у себи.“

У сарадњи са Народном библиотеком Бечеј, 2014.године објављена је збирка есеја која обохватају временски период од њене 10. до 17.године. Она истиче да су љубав и знање темељ општег добра.

„Моје самопоуздање се састојало од знања, подршке и љубави коју сам добијала од професора и драгих пријатеља, чак и од пот-пуно непознатих људи. Сви они су били моја крила и самопоуздање које је из дана у дан бивало све веће. Свакодневно, после наставе сам била међу књигама и ваннаставним активностима јер сам сматрала, као и сада, да су једино образовање и љубав према ономе што радимо темељи за велика и одржива дела на корист општег добра заједнице у којој живим.“

Свог мужа упознала је на једној од одржаних трибина на тему превенције вршњачког насиља. Ми смо је питали да ли је била несигурна што се љубави тиче са обзиром на своју дијагнозу, али она нам је рекла да се не осећа нимало ограничено због тога. Данас је поносна мајка сина Вукана.

„Свако на овој планети има своју сврху, тако и особа са потешкоћама, само је потребно да је пронађемо. Себе не сматрам као особу са инвалидитетом, јер могу све, ни у чему нисам огрaничена, само поједине ствари чиним на другачији начин, тако сам и чинила све уобичајне ствари. Између осталог, пожелела сам и породицу једнако колико и жељу за даљим образовањем, послом и активизмом. Током прве трудноће настојала сам да сазнам што више информација. Са другом трудноћом било је знатно опуштеније.“

Нажалост њен први син изгубио је живот. Упркос тежини бола и беспомоћности након овог губитка уз љубав свог мужа успела је да настави даље. Недуго затим родио се Вукан.

„Мој први син, Душан је моја светлост која ми обасјава стазу када се пут замрачи. Вукан је путоказ. Уз комбинацију светлости и путоказа могућност да не остварим све што сам замислила за своје људе, град и  земљу у којој живим је немогућа.“, каже она.

Ово искуство подстакло ју је да постане психотерапеут како би могла да буде подршка родитељима који се налазе у тој ситуацији.

„Та жеља је присутна месец дана од када сам изгубила свог сина. Она живи и расте у мени скоро три године, а произашла је из жеље да покушам да својим искуством и образовањем олакшам другом човеку његов тежак период и функционисање онолико колико је то могуће. На спрату на којем сам лежала када се мој син борио, уопште није била заступљена психолошка подршка. Ми, мајке, биле смо препуштене само себи и имале смо само једне друге у свим нервним растројствима. Осим хигијеничарки и сервирки, нико није долазио. Још увек нисам кренула у реализацију тог циља јер је за то потребно много новца, али верујем да ће у неком тренутку и до тога доћи. Када до тога буде дошло, прво што ћу учинити јесте да ћу издвојити време и одлазити сваке недеље у болницу да разговарам са мајкама и на тај начин им пружим психолошку подршку.“

Иако је кроз цео текст оставила простор за размишљање, крај је искористила како би још једном нагласила да је љубав емоција која мења све.

„Љубав ће променити све(т). Свако од нас то може, питање је само да ли довољно жели. Небо посложи све коцкице, али ми морамо да направимо те коцкице и верујемо у небо и у себе и да никад не одустанемо ми од неба, ни од себе.“