Тајни пролаз кроз ноћ

Моје прво сећање на Балашевића је онај секси омот синглице „У раздељак те љубим“ и ћалетов осмех кад га је мама донела кући. Порнографија је тих дана била мало секси хумора у новинама, један часопис, неке књиге у библиотеци, за оне који су читали, секси карте за играње таблића и то је то, у то време тај омот био је мали скандал на дискографској сцени. „Раздељак“ колико год да је био провокативан и ласциван имао је и веома заразан рефрен за клинце, све уз креативно изговарање Фон Лиге(н)штула, па нас је тешко било спречити да се јурцамо по кући и певамо. Тих година Балашевић (тада још увек као члан групе Жетва) није био неки велики романтик и песник меланхолик, напротив, опус групе Жетва па и првог албума Раног Мраза (Мојој мами уместо матурске слике у излогу) био је препун лаких, духовитих, двосмислених и шеретско/безобразних песама,негде између француских шансона и бећарца.

Оно што је било врло очигледно, по стилу песама, је да је и поред Боре Ђорђевића у групи (без сумње „носиоца“ још једног прилично великог ега) Балашевић био први и једини аутор. Већ код албума Одлази циркус он је објективно био солиста и једини аутор (уз беквокал Биљане Крстић) али се онда, у међувремену, десио Панонски морнар и освајање главне награде на Сплиту 79. у конкуренцији Оливера Драгојевића, Мише Ковача и осталих локалаца. Након тога су сви већ били „купљени“ од Новог Сада до Сплита, а остало је био почетак историје уз већ стандардну Снашу, Кристифора, Лану и њене санке, Браколомца, Неке нове клинце, Рачунајте на нас, Лагану ствар, Живот је море – „постао је суперстар“ уз сву „ону лову, славу и плоче“ који уз то иду. Сваки стих и сваки рефрен је полако улазио у свакодневни говор, постајао је опште позната референца или део сленга… сећам се како сам маму једне године излудела на правој „станици у Пули“ док смо чекали аутобус за Пореч упорно певајући Катрин, али ко је томе могао да одоли кад си на лицу места. Балашевић тада није имао ни 30 година, још га је и војска чекала, а био је већ виђен за ово што се ових дана дешава на улицама скоро свих већих градова једна давно распале државе.

У једном од интервјуа много касније, о својој жени Оливери, Балашевић је рекао „да га је упропастила за све остале жене“, нешто слично је мој осећај кад је у питању он и музика коју сам од тих предпубертетских година па надаље наставила да слушам (уз повремене експерименте), од песме сам од тада, па заувек, тражила, осим мелодије, музичког стила и преферирарног жанровског одређења, и прозу, стил приповедања, причу, контекст и то не ону поезију 70с кантауторску, него прави филм, слику, комплетан сценарио. Помогло је и то што је у свакој песми/причи била већ уписана војвођанштина, то за нас природно и лако препознавање времена и простора, локализми у језику, панонска меланхолија (читај генима „суђена“ депресивност), тај велтшмерц за који ћу тек касније чути (и осетити шта је). Помогло је и то што је тих година Балашевић „био на прагу својих тридесетих“ па су му песме биле препуне флешбекова на детињство, на одрастање и на квалитативно сумирање те „прве половине пута“ док смо ми још скупљали наше мандарине и зечеве. Плоча „Мојој мами уместо матурске слике у излогу“ била је једна од већих драма мог детињства, једина плоча коју моји нису били довољно ажурни да набаве. Другарица је имала, ја нисам. Срећом, већ до “Одлази циркус” сам сама могла до Робне куће на музичко одељење па више ништа (осим финансија) није зависило од њиховог немара.

„Одлази циркус“ и „Пуб“ ће постати саундтрак оног што је преостало од мог детињства (у то веме се до краја основне играло жмурке у крају) а уз Балашевића се полако кристалисало разумевање ироније, страха, смрти, љубави, мржње, туге, проласка времена, разочарања, меланхолије, цинизма.

Тих година је „купљен“ и први HD за ментално архивирање прилично обимних текстова који ево ради до данас постојано.

„Целовечерњи Д Кид“, „003“, „Бездан“ и „Три послератна друга“ ера је дошла са „пуним излозима“, новим плочама, касетама, новим ауторима, постери на зидовима су се мењали али је Балашевић поставио правила и критеријуме за формирање музичког укуса, бар кад је тај сторителинг начин писања текстова у питању који је за мене остао заувек веома важан. Музика плус текст морали су да имају бар приближно ту дозу ауторефлексија код аутора, тај степен интелигенције, ту духовитост или иронију, ту приповедачку вештину, филмичност, а мало ко је то могао да постигне. Ређали су се албуми у којима је било много љубавног патоса који је само Балашевић могао себи да дозволи и знао да „изнесе“ (и које сам ја, као вечити хејтер љубавних романа, себи такође могла да дозволим), било је ту и „друштвене критике“ некада у СФРЈ и политике у (пред)ратна времена, било је малих сентименталних задовољстава са благим осећајем кривице због поменуте патетике и, што је најважније, било је и све више злослутног црнила и тескобе која нас је све чекала у блиској будућности.

Концерти Балашевића, тада још широм целе СФРЈ, били су посебна прича, нешто као интимна масовка, и за оне који то никада нису доживели је свакако велика штета. Балашевић је највећу славу стекао тим живим наступима пред публиком који су, како је време пролазило и ређали се албуми,
трајали све дуже, сатима.

И док је публика више од његовог певања волела да пева сама (како је он знао да каже, боље од њега) концепт његових наступа био је за наше прилике неуобичајен и јединствен. Музички то су заиста били квалитетно урађени концерти јер је током година Балашевић успео око себе да окупи врхунске музичаре које није често мењао и који су му углавном били и лични пријатељи. Но, можда чак више од самог ауторског талента или талента за певање Балашевић је имао талента за стендап. Био је и остао ултимативни и једини до сада успешни стендап комичар у бившој па и овој садашњој држави („Региону“) који је био на нивоу оних великих на западу. Један од оних комичара које сте као Карлина или Лени Бруса могли слушати како десети пут причају верзију једне исте приче без проблема: о баби и телевизору, о тетка Данилкином „Јесењем лишћу“, о Ружи и леку за заборављање, о деди загледаном у дупе коњу и мами на бициклу, о детињству у Цвијићевој и о ликовима из краја, о типовима са естраде и из политике, са мање или више сете и носталгије на почетку и све више резигнације и горчине пред крај. Једно је сигурно нико, али баш нико, ни приближно није имао тако интелигентно конципиране наступе, нико није имао тај степен проницљивости, обавештености некога ко пажљиво прати и анализира све око себе, ту способности да влада језиком, начином приповедања као Балашевић.

Бити Војвођанин у оној великој држави било је привилегија која је подразумевала да си свуда добродошао јер је фама о лепо васпитаним, а бенигним, северњацима била опште место у разумевању динамике постојања СФРЈ. Војвођани су у бившој држави имали и једну дозу националне амбивалентности, мешавине свега што је тутњало и остајало ту у Панонији, па је то додатно спречавало неко национално својатање и по аутоматизму одрицање. Балашевић је свесно и врло интелигентно базирао свој уметнички идентитет на томе али је успевао да ту негде прогура и ону другу страну приче: цинизам, депресивност, аутоиронију, панонску аутодеструкцију па и извесну дистанцу, временску и личну, према људима и догађајима око себе. Он сам себе је, упорно је то понављао годинама, сматрао Југословеном као и већина нас рођених и одраслих у Југославији који себе у овим новим државама насталим након распада СФРЈ доживљавају као апатриде и избеглице а да се целог живота нису ни километар мрднули од кућног прага. Његовој генерацији то је пало још теже јер бити сведок распада државе са 40 и кусур, колико је Балашевић имао када је почео рат, је било сигурно поражавајуће и болно. У мутна времена која су уследила било је код њега, и код свих нас, политичког лутања, страха, несигурности, па сваки пут изнова покушаја препознавања нечег охрабрујућег у новим идејама или људима све уз гомилу разбијених илузија, много грешака и свакодневних обрта у којима смо се сви ми, па и он, тешко сналазили.

Ту негде почетком прве деценије 2000 тих је и Балашевић престао да пише, бар песме, писао је књиге, урадио и филм али очигледно је да је изгубио, или је бар мислио да је изгубио, оне за које је све то радио, његову публику, можда и део себе.

Последњих скоро деценију и по се повукао у своју „тврђаву“, самоиницијативно се маргинализовао од свега, ту и тамо са покојим концертом кад баш не може да одбије. Пре пар година, као неки одговор на све ово што се тренутно око нас дешава и политички и у свим друштвеним сферама је пустио у јавност песму „Дно дна“, која се и данас веома ретко емитује било где, званично није забрањена али као да јесте, такав третман и даље има и „Живети слободно“, некада неофицијелна химна Отпора.

С обзиром колико дуго није био присутан и практично затворен са невидљивом наногицом тамо негде на Салајци, повучен од јавности, ова фантастична реакција његове публике на целој територији бивше државе је заиста импресивна. Слободно се може рећи да овакав испраћај у целој СФРЈ није имао нико осим Тита. Нови Сад никада више неће бити исти (неће бити град “у којем живи Балашевић”) а већина људи који су га волели је његову смрт доживела као и коначну смрт Југославије. Парадоксално, ипак, ово све изгледа „као да опет почиње“.

Балашевићева харизма је у ових неколико дана након његове изненадне смрти подигла из мртвих не само његову верну публику широм почивше СФРЈ него је повампирила и све оне одавно заборављене личности које смо живели у неким прошлим животима у некој другој, другачијој причи. Теза да сви ми од тог петка не плачемо за њим него за собом некада и за својим изгубљеним годинама, местима и људима, теза која се могла у скоро свим писанијима и анализама по интернету често срести ових дана, има бар делић истине. Кад прође ово самосажаљевање и туга због губитка, ово емотивно мапирање једног простора и времена, све то ће оставити траг јер данас више ништа не умире тако лако докле год постоје записи на интернету и док су још живи они који могу да пренесу причу даље, на „неке нове клинце“. Те Балашевићеве приче о ликовима – Луњи, Стеви Ченејцу, Васи, Буби, Илони, Мирки или професору Лукићу, приче о једној пансловенској држави у коју смо веровали, о животу у слободи којег тек треба да освојимо, остаће ванвременске као и опште o приче љубави, о оној липи и Дунаву који ће и нас остале надживети.