Фемицид као све већи проблем у Србији

„Највећи страх мушкарца је да ће га женa исмејати.
Највећи страх жене је да ће је мушкарац убити.“
– Маргарет Атвуд

По дефиницији фемицид је специфичан облика убиства које је родно одређен и односи се на убиство жена. Ова врста убистава самим називом указује на то да је пол жртве релевантна категорија ако не и најрелeвантнија, при чему се пол женске жртве узима као основни мотив и разлог за убиство више него било који. Феномен фемицида обухвата више врста родно заснованих убистава: од „обичног“,убиства жене са предумишљајем, преко силовања са убиством, до убиства жене „у име породичне части“ чега на жалост у једном патријархалном друштву као што је наше у Србији још увек има. Родно заснованом насиљу жене су највећим делом изложене управо у оквиру породично-партнерских односа, у својој кући. У односу на убиство у генералном смислу, али и на убиство у оквиру породице генерално, фемицид у партнерским односима има своје специфичности, феноменолошка обележја која у себи садрже и повезују различите димензије личности, рода, социјалног окружења, културолошких и емотивних релација. Фемицид од стране интимног партнера је најраспрострањенија подврста.

У Србији се као ова врста убистава могу идентификовати на десетине на годишњем нивоу. Оно што је данас посебно проблематично је и да су такве врсте убистава или неких других облика партнерског насиља посебно „атрактивни“ за медијско-таблоидни третман. Убиства генерално код нас пуне странице новина и портала али фемицид је посебно специфичан јер сензационалистички наслови изазивају додатно емотивни ангажман читалаца који продаје новине, или обезбеђује читаност портала. Наслови у новинама када су овакве трагедије у питању су обично на насловним странама и неретко формулисани и у кликбејт формату. Таблоидним развлачењем жртава, сецирање њихове интиме у јавности интензивира се општи поглед на криминалитет па чак и на убиство као на „забавни“ садржај иза којег не постоје жртве у стварности. О убиствима жена се недељама праве „фељтони“, развлаче фотографије са сахрана, њихових најближих па и деце, праве се серијали који најчешће добијају форму фикције, филма. На жалост, на овај начин се истовремено уз све претпостављене и циљане сензације згражавања и осуде у јавности парадоксално „пропагира“ родно заснована дискриминација у партнерским односима приказујући агресора као доминантног партнера који има моћ и прерогатив „пресуде“ у односима.

Фемицид је као појава све присутнији је у Србији, где се, у просеку, у последњих 5 година, сваке године изврши између 20 и 40 случајева убиства жена у партнерском односу, као последица пролонгираних или неразрешених случајева насиља над женама. Заостали облици патријархалности
у нашем друштву које свакако жену у партнерским односима стављају у подређени положај се данас веома успешно и на жалост, лако надовезују на све већи проблем интернет радикализације сексистичких ставова код младих који су томе веома положни. Мизогино убијање жена које врше мушкарци, мотивисано је мржњом према женама, презиром, као и осећањем власништва и надмоћи.

Оно што је веома неопходно нагласити и инсистирати на томе је да убиства у партнерским односима у највећем броју случајева нису без претходнице, хронично насиље у вези, које мушкарац врши над женом је приближно око 70% партнерских убистава и сматра се главним фактором ризика за убиство партнера оба пола.

Веома је важно и да се препознају облици патологије у родно-партнерским односима које могу да ескалирају у најпре насиље а коначно и у фемицид. Прва премиса којом се агресивни партнер брани од могуће осуде за насиље и коначно убиство је „да се добре жене никада не налазе у ситуацијама да буду повређене или силоване“. У тој поремећеној мушкој логичкој тврдњи жена је постављена као кривац за сопствено повређивање па и смрт. Већ усађена неравноправност којом је такав однос задојен, што васпитањем и традицијом што личном радикализацијом, је подигнут на ниво где се мушкарац поставља у позицију некога ко „чува породичне вредности“ и кажњава.

У већини ових проблематичних односа у породици постоје упозоравајући знаци који могу да доведу до трагедије и на њих заиста треба обратити пажњу чак и кад делују бенигно на почеткуи као нешто што нема шансе да ескалира.

Један од најпоузданијих знакова је претходна историја, уколико је партнер имао проблематичне везе раније и понашао се агресивно у вези сигурно је да ће то он и поновити. Не постоји добра жена која ће „га поправити“, променити. Уколико је партнер склон контролисању у вези то често није због превелике љубави него је у питању пре свега непоштовање партнерових одлука или ароганција и осећај доминације. Потреба изазивања конфликта генерално је упозоравајући знак. Драматичне изјаве љубави у најранијим фазама везе, посесивност, и љубомора, посебно још док је веза на самом почетку, су такође јасан знак за узбуну. Праћење, прогањање, константна потреба да буде у средишту партнерове пажње као и изјаве као што су „не могу да живим без тебе“ или претње самоубиством и коначно убиством су такође већ прилично јасни знаци да из такве везе треба што безболније тражити излаз. Након оваквих упозоравајућих знакова, кад заиста почне агресивно понашање да ескалира, често буде прекасно јер ту већ потенцијална жртва има премало маневарског простора да из свега тога изађе на базболан начин.

Оно што је увек и у свакој ситуацији веома важно је подршка породице, пријатеља па и заједнице (друштва) јер већина агресивних парнера манипулативно и у дужем временском року интензивно ради на томе да те везе које потенцијална жртва има прекине и да је отуђи од њих. Ваома је важно да се у кампањама обрати пажња и на окружење, на оне који могу да помогну да се на време интервенише, да се грађани генерално информишу какве су им могућности, шта могу да учине и на који начин могу да реагују.

Медији могу да постану позитиван партнер и у информисању потенцијалних жртава путем опште едукација становништва. На жалост, медијске кампање овог типа су веома ретке и изазивају приличан отпор јер наводно стављају на „оптуженичку клупу“ све мушкарце. У медијима као и на свим другим важним позицијама за одлучивање и даље су најчешће су мушкарци па је тешко за очекивати да ће се неке озбиљније кампање овог типа наћи у медијском простору, посебно не у оним медијима који су комерцијални и који зависе од компанија које се рекламирају.

Оно што је женама преостало као важан простор је још увек цивилни сектор па и герила, излазак на улице са кампањама као што је она са празним ципелама жена које су побијене у току једне године у Мексику су веома ефектне. Такве акције „приморавају“ медије да се њима баве јер су вест али је такође таквих кампања премало да нешто значајније промене социјалне околности
и сам третман фемицида у друштву.