Femicid kao sve veći problem u Srbiji

„Najveći strah muškarca je da će ga žena ismejati.
Najveći strah žene je da će je muškarac ubiti.“
– Margaret Atvud

Po definiciji femicid je specifičan oblika ubistva koje je rodno određen i odnosi se na ubistvo žena. Ova vrsta ubistava samim nazivom ukazuje na to da je pol žrtve relevantna kategorija ako ne i najrelevantnija, pri čemu se pol ženske žrtve uzima kao osnovni motiv i razlog za ubistvo više nego bilo koji. Fenomen femicida obuhvata više vrsta rodno zasnovanih ubistava: od „običnog“,ubistva žene sa predumišljajem, preko silovanja sa ubistvom, do ubistva žene „u ime porodične časti“ čega na žalost u jednom patrijarhalnom društvu kao što je naše u Srbiji još uvek ima. Rodno zasnovanom nasilju žene su najvećim delom izložene upravo u okviru porodično-partnerskih odnosa, u svojoj kući. U odnosu na ubistvo u generalnom smislu, ali i na ubistvo u okviru porodice generalno, femicid u partnerskim odnosima ima svoje specifičnosti, fenomenološka obeležja koja u sebi sadrže i povezuju različite dimenzije ličnosti, roda, socijalnog okruženja, kulturoloških i emotivnih relacija. Femicid od strane intimnog partnera je najrasprostranjenija podvrsta.

U Srbiji se kao ova vrsta ubistava mogu identifikovati na desetine na godišnjem nivou. Ono što je danas posebno problematično je i da su takve vrste ubistava ili nekih drugih oblika partnerskog nasilja posebno „atraktivni“ za medijsko-tabloidni tretman. Ubistva generalno kod nas pune stranice novina i portala ali femicid je posebno specifičan jer senzacionalistički naslovi izazivaju dodatno emotivni angažman čitalaca koji prodaje novine, ili obezbeđuje čitanost portala. Naslovi u novinama kada su ovakve tragedije u pitanju su obično na naslovnim stranama i neretko formulisani i u klikbejt formatu. Tabloidnim razvlačenjem žrtava, seciranje njihove intime u javnosti intenzivira se opšti pogled na kriminalitet pa čak i na ubistvo kao na „zabavni“ sadržaj iza kojeg ne postoje žrtve u stvarnosti. O ubistvima žena se nedeljama prave „feljtoni“, razvlače fotografije sa sahrana, njihovih najbližih pa i dece, prave se serijali koji najčešće dobijaju formu fikcije, filma. Na žalost, na ovaj način se istovremeno uz sve pretpostavljene i ciljane senzacije zgražavanja i osude u javnosti paradoksalno „propagira“ rodno zasnovana diskriminacija u partnerskim odnosima prikazujući agresora kao dominantnog partnera koji ima moć i prerogativ „presude“ u odnosima.

Femicid je kao pojava sve prisutniji je u Srbiji, gde se, u proseku, u poslednjih 5 godina, svake godine izvrši između 20 i 40 slučajeva ubistva žena u partnerskom odnosu, kao posledica prolongiranih ili nerazrešenih slučajeva nasilja nad ženama. Zaostali oblici patrijarhalnosti
u našem društvu koje svakako ženu u partnerskim odnosima stavljaju u podređeni položaj se danas veoma uspešno i na žalost, lako nadovezuju na sve veći problem internet radikalizacije seksističkih stavova kod mladih koji su tome veoma položni. Mizogino ubijanje žena koje vrše muškarci, motivisano je mržnjom prema ženama, prezirom, kao i osećanjem vlasništva i nadmoći.

Ono što je veoma neophodno naglasiti i insistirati na tome je da ubistva u partnerskim odnosima u najvećem broju slučajeva nisu bez prethodnice, hronično nasilje u vezi, koje muškarac vrši nad ženom je približno oko 70% partnerskih ubistava i smatra se glavnim faktorom rizika za ubistvo partnera oba pola.

Veoma je važno i da se prepoznaju oblici patologije u rodno-partnerskim odnosima koje mogu da eskaliraju u najpre nasilje a konačno i u femicid. Prva premisa kojom se agresivni partner brani od moguće osude za nasilje i konačno ubistvo je „da se dobre žene nikada ne nalaze u situacijama da budu povređene ili silovane“. U toj poremećenoj muškoj logičkoj tvrdnji žena je postavljena kao krivac za sopstveno povređivanje pa i smrt. Već usađena neravnopravnost kojom je takav odnos zadojen, što vaspitanjem i tradicijom što ličnom radikalizacijom, je podignut na nivo gde se muškarac postavlja u poziciju nekoga ko „čuva porodične vrednosti“ i kažnjava.

U većini ovih problematičnih odnosa u porodici postoje upozoravajući znaci koji mogu da dovedu do tragedije i na njih zaista treba obratiti pažnju čak i kad deluju benigno na početkui kao nešto što nema šanse da eskalira.

Jedan od najpouzdanijih znakova je prethodna istorija, ukoliko je partner imao problematične veze ranije i ponašao se agresivno u vezi sigurno je da će to on i ponoviti. Ne postoji dobra žena koja će „ga popraviti“, promeniti. Ukoliko je partner sklon kontrolisanju u vezi to često nije zbog prevelike ljubavi nego je u pitanju pre svega nepoštovanje partnerovih odluka ili arogancija i osećaj dominacije. Potreba izazivanja konflikta generalno je upozoravajući znak. Dramatične izjave ljubavi u najranijim fazama veze, posesivnost, i ljubomora, posebno još dok je veza na samom početku, su takođe jasan znak za uzbunu. Praćenje, proganjanje, konstantna potreba da bude u središtu partnerove pažnje kao i izjave kao što su „ne mogu da živim bez tebe“ ili pretnje samoubistvom i konačno ubistvom su takođe već prilično jasni znaci da iz takve veze treba što bezbolnije tražiti izlaz. Nakon ovakvih upozoravajućih znakova, kad zaista počne agresivno ponašanje da eskalira, često bude prekasno jer tu već potencijalna žrtva ima premalo manevarskog prostora da iz svega toga izađe na bazbolan način.

Ono što je uvek i u svakoj situaciji veoma važno je podrška porodice, prijatelja pa i zajednice (društva) jer većina agresivnih parnera manipulativno i u dužem vremenskom roku intenzivno radi na tome da te veze koje potencijalna žrtva ima prekine i da je otuđi od njih. Vaoma je važno da se u kampanjama obrati pažnja i na okruženje, na one koji mogu da pomognu da se na vreme interveniše, da se građani generalno informišu kakve su im mogućnosti, šta mogu da učine i na koji način mogu da reaguju.

Mediji mogu da postanu pozitivan partner i u informisanju potencijalnih žrtava putem opšte edukacija stanovništva. Na žalost, medijske kampanje ovog tipa su veoma retke i izazivaju priličan otpor jer navodno stavljaju na „optuženičku klupu“ sve muškarce. U medijima kao i na svim drugim važnim pozicijama za odlučivanje i dalje su najčešće su muškarci pa je teško za očekivati da će se neke ozbiljnije kampanje ovog tipa naći u medijskom prostoru, posebno ne u onim medijima koji su komercijalni i koji zavise od kompanija koje se reklamiraju.

Ono što je ženama preostalo kao važan prostor je još uvek civilni sektor pa i gerila, izlazak na ulice sa kampanjama kao što je ona sa praznim cipelama žena koje su pobijene u toku jedne godine u Meksiku su veoma efektne. Takve akcije „primoravaju“ medije da se njima bave jer su vest ali je takođe takvih kampanja premalo da nešto značajnije promene socijalne okolnosti
i sam tretman femicida u društvu.