Широм затворених очију

Серијал, Свет без богова (6)

Претходни текст закључен је Ничеовим позивом на „превредновање свих вредности“, на лични заокрет у животу који наступа када свако за себе у сопственом светоназору укине метафизичку располућеност на овостраност и оностраност, на овоземаљски живот и онај тобожњи прекогробни. Дакле, када поглед с небеског фантома спустимо на земаљске ствари, и усредсредимо се на човека. Наиме, вера у бесмртност омаловажава радост и лепоту живљења, пориче оно „овде и сада“, с обзиром на то да је овоземаљско наше битисање, како се ту схвата, само припрема, само успутна станица, док је одредиште, оно због чега смо и створени, тек смрт и сусрет с богом. Када се порекне таква вера, када целим бићем прихватимо чињеницу да је ово што живимо једини живот, да су земаљске ствари све што имамо и што ћемо икада имати, наступа коперникански обрт. – Живот, сопствени и туђ, постаје највећа вредност, и почињемо живети пуним плућима. На том трагу и музичар Џон Ленон у чувеној песми говори о идеалном свету: „Замисли да нема раја, лако је ако покушаш, нема пакла испод нас, повише нас само небо, замисли да сви људи, живе само за данас“.

На овом месту завређује да се наведе и подужи цитат из Раних радова Карла Маркса који представља нерв социјалистичког, управо хуманистичког разрачунавања с религијом: „Религијска беда је једним делом израз стварне беде, а једним делом протест против стварне беде. Религија је уздах потлаченог створења, душа света без срца, као што је и дух бездушних прилика. Она је опијум народа. Превладавање религије као илузорне среће народа захтев је његове стварне среће. Захтев да напусти илузије о своме стању јесте захтев да напусти стање у коме су илузије потребне, дакле критика је религије у клици критика долине суза чији је ореол религија. Критика је потргала имагинарно цвеће с ланца не зато да би човек носио ланац без фантазије, без радости, него да би ланац одбацио и брао живи цвет”. Религија, дакле, није тек „опијум за народ“, већ „опијум народа“. Наравно, црква и други земаљски моћници тешко су злоупотребили религиозност (о томе више у једном од наставака), магарчећи толике масе принципом „ora et labora “ – да је на вернику да ринта и да се моли, да се мучи, али да трпи, тешећи се обећаном наградом вечног блаженства на небесима. Међутим, речи писца Марка Твена како је „религија настала кад је први преварант срео прву будалу“ ипак поједностављују ствар. Наиме, не само да људи сами траже и стварају религиозне наркотике којима се пасивизују, па и умртвљују, него је јасно да и када би свако међуљудско тлачење било искорењено, опет би остала потреба за религијским опијумом имајући у виду болести, различите друге несреће и, најзад, смрт. Христ поручује у Беседи на гори: „Блажени су тужни, јер ће се они утешити. Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити“. Додуше, имајте мало стрпљења. Не липши верниче до зелене траве у рају!

Наведени цитат указује и да су верници свесни својих „уздаха“ под бедом коју живе, али да је њихов религијски „протест“ спрам тог стања сасвим неодговарајућ, промашен, јер је религија само фантастична пројекција решења земаљске беде у будућој небеској срећи. Може се помислити да је одузимање утехе пониженима и увређенима овога света суров чин, јер утеха је једино што они и имају. Маркс, међутим, сматра да „религијско цвеће“ треба разбуцати не да би се живот наружио, загорчао на тај начин што би се коначно угледали голи ланци које теглимо, него да би се ти ланци већ једном раскинули. Мислилац Лудвиг Фојербах у том смислу каже: „Оно (хришћанство) је обећавањем вечног живота лишило човека уживања савременог живота, уздањем у божију помоћ лишило га уздања у сопствене снаге, вером у један бољи живот на небу лишило вере у бољи живот на земљи и тежње да такав живот оствари“.

Психолог Сигмунд Фројд је корен религијске илузије препознао у човековој жељи да, услед своје немоћи, застрашености, запитаности, добије покровитеља на небу који ће бринути о њему и мислити за њега. Небески бог је, сматра уверљиво Фројд, само фантастична пројекција нашег стварног, земаљског оца (Фројд је у религији и дружењу с имагинарним пријатељима на небу уочавао и елементе колективне неурозе и параноје). Наиме, баш као што у детињству нисмо у стању самостално испунити своје прохтеве, нити схватити како стоје ствари, па се обраћамо родитељима, тако је и с верницима. Међутим, ако желимо да одрастемо, да матурирамо, морамо напустити сигурност родитељског дома, морамо прекинути пупчану врпцу и суочити се са реалношћу ма каква она била. Свет напросто није дечија соба, и нема праведног провиђења које родитељски брижно бдије над нашим животима и осмишљава их. Наиме, на крају уопште не мора све да испадне добро, не важи принцип „све се плаћа, све се враћа“, јер, како лепо видимо, зликовци веома често просперирају, док добри грдно пропадају. С овом умишљеношћу, да се све врти око нас, у вези су и такозвана три ударца човековом нарцизму – Коперников, да Земља није центар универзума, Дарвинов, да нисмо настали од бога, већ од заједничког претка нас и мајмуна, и Фројдов, да нисмо толико рационални колико мислимо. Напослетку и загробни је живот створила наша самољубна и центрогузна неспремност да се помиримо са сопственом коначношћу. Одрастање, међутим, подразумева прихватање непријатне истине, како редитељ Вернер Херцог каже, да је „универзум монструозно равнодушан на присуство човека“. Уосталом, ако је бог отац, ми смо онда само беспомоћна мала деца, и ако је бог господ, онда смо тек пузаве слугерање.

О сазревању и напуштању родитељског дома говори и библијска прича о изгону Адама и Евеиз Едена, из рајског врта. Наиме, то што су подстакнути знатижељом кусали забрањеног воћа са дрвета познања добра и зла јесте felix culpa, односно срећна грешка, заправо хвалевредна одважност. Премда су због непослушности прогнани из раја, поставши смртни, принуђени на мукотрпан рад итд, управо су на тај начин отворили очи, стали на своје ноге, одрасли! Јер, шта смо ми без способности моралног процењивања – деца, звери? – свакако нисмо људи. Јасно, нечувени је примитивизам што хришћанска догматика држи да последице прародитељског бунтовништва трпимо и данас, јер се источни грех наслеђује – дакле да нас вољени свевишњи терети и за оно за шта нипошто нисмо одговорни, за предачка, туђа непочинства. А подједнаки је примитивизам и мишљење да је грех могуће спрати крштењем, чак и ако је у питању одојче које је потпуно несвесно обреда (значи ли то да је и када спава могуће човека крстити, парове венчавати итд?!).

Религија је вечно стање детињства, малолетништва, јер су вернику очито милије умирујуће измишљотине за децу, тзв. wishful thinking (желим да је тако, дакле, тако је), од непријатних, па и свирепих извесности одраслих. Верник се радије придржава за скуте, радије сиса палац пригрливши омиљену играчку уз коју се осећа сигурно него да се суочи са реалношћу. Религијске илузије, међутим, потребно је одбацити не само зато што је истина ослобађајућа, и због достојанства, јер ваљда је боље бити незадовољни Сократ него задовољна будала, него и због преке потребе укидања беде на овом свету. Рај, или какво год место достојно живота за све људе, треба тражити и стварати овде, на земљи, рушећи све односе у којима је човек понижено, угњетено, презрено, напуштено биће, незадовољавајући се обећањем раја на небу. Ми у бољи живот не верујемо, ми га хоћемо овде, сада.

Амин.

Иван Ковач