Па јеб’о те бог!
Серија, Свет без богова (10)
Претходни је текст поентиран увидом у неопходност секуларизма. Држава се, наиме, мора наметнути, одлучно поставити изнад свих религија и верских супротстављености како би зајемчила мир и сигурност грађана. Јасно, црква по природи (само)позвања настоји да утиче на државу и друштво, и никада то неће престати да чини, али на држави је и да тај утицај одважно спречи. Међутим, без обзира на то што је у западном свету мање-више неутрална и независна од цркве, што прихвата верски плурализам, држава још није начисто с тим какав положај цркве и религије треба да заузму у њој, боље рећи колико повлашћен, будући да је услед фамозног вређања религозних осећања и даље спремна да ограничава слободу говора. А, опет, ни сами хришћани, муслимани итд. нису начисто да ли неистомишљеништво треба да поштују или, пак, да другачија мишљења заједно са њиховим носиоцима за љубав божију сузбијају.
Верници се, дакле, питају да ли да иновернике и невернике толеришу или да их прогањају, с обзиром да свети списи поткрепљују и једно и друго. У Библији, у Петој књизи Мојсијевој, стоји: „Ако би те подбадао брат твој, син матере твоје, или син твој или кћи твоја, или жена твоја мила, или пријетељ твој који ти је као душа твоја, говорећи ти тајно: Хајде да служимо другим боговима, које ниси знао ни ти ни оци твоји, Измедју богова других народа који су око вас, близу или далеко од тебе, од једног краја земље до другог, Не пристај с њим нити га послушај; нека га не жали око твоје, и немој му се смиловати нити га таји, Него га убиј”. Куран, у осмој сури, у истом духу налаже: „Реци онима који не вјерују: ако се окане, биће им опроштено оно што је прије било; а ако се не окане – па, зна се шта је с древним народима било. И борите се против њих док многобоштво не ишчезне и док само Аллахова вјера не остане.“ И у деветој: „Када прођу свети мјесеци, убијајте многобошце гдје год их нађете, заробљавајте их, опсједајте и на свакоме пролазу дочекујте!“ А богами и у петој: „Оне који не вјерују у доказе Наше Ми ћемо сигурно у ватру бацити; кад им се коже испеку, замијенићемо им их другим кожама да осјете праву патњу. Аллах је, заиста силан и мудар.“ Међутим, у тој истој петој сури благородно стоји и да „Ако неко убије некога који није убио никога, или онога који на Земљи неред не чини – као да је све људе поубијао; а ако неко буде узрок да се нечији живот сачува – као да је свим људима живот сачувао.“ Такође, друга сура истиче да „у вјери нема присиљавања“. Ислам заправо није насилнији и нетрпељивији од хришћанства, једино што данас муслимани чешће од хришћана посежу за рђавим, трулим трешњама из своје крошње – о такозваном cherry picking-у тј. бирању трешања као логичкој грешки када непријатне ствари из неке целине одбацујемо, занемарујемо, а неке друге, повољне, узимамо и истичемо, позабавићу се поближе у некој наредној прилици.
Богохуљење је итекако било, а и данас је у одређеном смислу, макар и само формално, радња која је и у западном свету гдегде забрањена, а у појединим деловима света за светогрђе и безбожништво се и главом плаћа. Ако се на Западу и не заговара обавезно поштовање вере, онда се засигурно тражи неутралност, док су критика и изругивање углавном непожељни. Међутим, зар не би требало да се поштује право на вероисповест, а не и сама вероисповест?! Зар сам дужан да поштујем и уважавам религиозна уображења – „истине“ попут оне о Јони који је три дана и три ноћи провео у киту, о храни која пада са небеса, штаповима који се претварају у змије, о горућем жбуну који говори итд. – посебно да респектујем горенаведене грозоморне, управо крвожедне наводе?! Амерички новинар Менкен примећује да „морамо поштовати религију другог човека само онолико колико поштујемо и његову теорију да му је жена лепа, а деца паметна“. Заправо, држава не само да не би требало да кажњава ругање таквим религијским учењима, већ би уистину требало да забрани, односно ограничи објављивање таквих списа, ма колико неком изгледали свето, будући да позивају на прогон иноверника и неверника, јер брутално омаловажавају жене, подстичу мржњу према хомосексуалцима итд!
Цркве користе верске слободе, а радо би их другом ускратиле само да су у моћи. У томе је парадокс толеранције – уколико толеранција толерише нетолеранцију лако се може десити да толерантни нестану пред и под нетолерантнима. Не заборавимо, рецимо, фатву тј. уцењену главу писца Салмана Руждија због романа Сатански стихови, због које су физички нападнути многи људи укључени у издавање књиге (преводилац на јапански језик је и убијен), или карикатуре пророка Мухамеда у Jyllands-Posten-у и Charlie Hebdo-у због којих су многи страдали. Исламске фундаменталисте нажалост у стопу прате они хришћански – чланице руског панк бенда Pussy riot су услед хуле на бога завршиле у затвору, португалски писац Жозе Сарамаго је због књиге Јеванђеље по Исусу Христу на себе навукао не само бес католичке цркве него и државе, филм Житије Брајаново од Монтипајтоноваца је био забрањен у неколико европских земаља итд. Не треба сметнути с ума ни наше, локалне доприносе нетолеранцији – изложбу Ecce homo у београдском Центру за културну деконтаминацију 2012. године уочи геј параде на којој је Исус приказан у друштву ЛГБТ особа, проститутки и других сексуалних аутсајдера, десничарске организације су уз благослов СПЦ покушале да прекину, или цензурисање слике разапетог Исуса са новчаницама на изложби у новосадском Културном центру 2013. године од стране Андреја Фајгеља, тадашњег директора те институције.
Богомрзачке књиге су током историје цензурисане, уништаване, а први познат случај јесте спаљивање дела О боговима старогрчког агностика Протагоре. Свако уништавање књига било је у духу оног калифовог оправдавања спаљивања Александријске библиотеке: „Оне (књиге) или су у супротности са Кураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне“ (пре муслимана, не треба да нас чуди, Александријску библиотеку су палили и хришћански малоумници). Католички Index librorum prohibitorum тј. списак забрањених књига укинут је тек 1966. године, а садржавао је и дела Декарта, Спинозе, Лока, Волтера, Дидроа, Стендала, Балзака, Флобера, Сартра и Бовоар, али, ето, не и Хитлера. Невоља је што нису само књиге биле немилице спаљиване него и људи – научница Хипатија која, како каже филозоф Мишел Онфре, „из искуства упознаје хришћанску љубав према ближњем: прогоњена, убијена, раскомадана од стране монаха, леш јој је вучен улицама и њени остаци спаљени“ (о блиставој Хипатији из Александрије погледајте филм Агора из 2009), Јан Хус, Ђордано Бруно и толико други слободоумни људи.
Који је, дакле, разлог да вера задобије повлашћени статус када је реч о емоционалној увређености?! Уосталом, зар и мој „атеистички осећај“ не може бити најгрубље увређен крстом (на крову цркве, о ланчићу итд) имајући у виду све злочине почињене у име распетог Христа?! Зар осећај увређености, осетљивости, бола, није напокон крајње субјективан?! Секуларизам, међутим, сузбија ту повлашћеност. – Јасно је да клањање Алаху вређа хришћане, баш као што и тврдња да је Исус једини, прави бог вређа муслимане, те помирљива прича на тему „један је бог“ представља најобичније замлаћивање, малодушно одустајање од вере и догме. Јасно је и да ко год жели може да проповеда како се његов бог претвара у хлеб и вино, или како се његов пророк вазнео у небо на коњу, као и разне друге већ споменуте бесмислице и причанције за лаку ноћ, и нека се нађе увређен чиме год жели, али нека не прогања оне који се не слажу с њим!
Међутим, и у томе је зачкољица и сва невоља, религија је нетолерантна не само према својим следбеницима, што је сасвим у реду, већ она по природи ствари настоји да наметне свој светоназор и другима, читавом свету заправо, па отуд и не може никако прихватити секуларност. Логика је следећа – ако су иноверници и неверници предмет гнева небеског, ако се бог због тога што они чине и говоре љути, онда се врло лако може наљутити и на вернике јер седе скрштенх руку, и то допуштају, уместо да реагују. Неко ће се наћи дубоко увређен и због читавог овог серијала о атеизму, посебно због данашњег наслова (који је такав какав јесте управо да би провоцирао, да би искушао толеранцију верника – наиме, ту псовку релативно често користим, али сасвим безазлено, тек као надреалистичку смицалицу), или због писања малим словом речи бог, што мислим да је и правописно оправдано чак и када се ради о монотеистичком богу, упркос мишљењу појединих наших лингвиста, јер за мене он није једини бог, има их наиме на хиљаде. Мени, уосталом, заиста „ништа није свето“, у смислу да сам рад све да преиспитујем, па и оно што ми је срцу блиско, дакле управо оно „свето“. Од критике зазиру само слабашне, сатруле идеје, у које се и не верује довољно. Амерички мислилац Роберт Ингерсол умесно је приметио да су „злочин бласфемије измислили попови како би заштитили учења која нису у стању сама да се одбране“, а писац Марк Твен да „ниједан бог, нити религија, не могу преживети исмевање; ниједна политичка секта, племство, ројализам нити каква друга обмана, не могу бити суочени са исмевањем, и преживети“.
Амин.
Иван Ковач