Ego te absolvo

Серијал, Свет без богова (11)

У прошлом тексту „Па јеб’о те бог“ тематизовао сам вређање религиозних осећања и нетолеранцију. Заправо, због једне много битније ствари, од оних већ наведених, у природи је вере да не буде толерантна! Замислите, наиме, да у рукама имате примерак сутрашњих новина у којима пише о разорном земљотресу који је управо погодио ваш град, а то је у битном аналогно ситуацији верника у односу на атеисте и иноверне. Зар не бисте осетили дужност да сместа упозорите породицу и суграђане на опасност, да штошта предузмете, чак и насупрот њиховој вољи, како бисте их спасли? Зар ту човек заиста може бити толерантан и дићи руке од свега јер наводно зна да је осуђен на неуспех, или зато што нема право, те да остале мора препустити њиховом личном, слободном „сеизмолошком чулу“? Иако се израз „рибарење људских душа“ користи у вези са култовима, опасним, сатанским сектама итд, заправо свака религија мора бацати мрежу, а уосталом и сам Христ позива рибаре, браћу Симона и Андреја, „хајдете за мном, па ћу учинити да постанете рибари људски“. У наставку ћемо видети докле је црква, чак и из најплеменитијих побуда – будући да се ради о највећем могућем улогу, човековом вечном спасењу/проклетству – спремна да иде.

Претходно, међутим, треба признати да ни сами атеисти нису имуни на затуцаност и нетолеранцију. Пре коју годину сам, рецимо, искључен из удружења Атеисти Србије јер сам се одважио да устврдим, сасвим светогрдно, да, истини за вољу, ми не можемо дефинитивно знати да ли бог постоји или не, иако шансе, како сам на почетку серијала разматрао, свакако нису пола-пола. О прогањању па и убијању поповштине „у име разума“ током одређених историјских епоха да и не говорим. Са друге стране, већ цитирани Стево Жигон истиче: „Ви сте у име свога бога побили Инке, Индијанце, Маје… Немојмо се заваравати, црква је нешто друго од онога што је бог… Црква је најдаље од бога”. А ево и неколико других надахнутих антиклерикалних мисли: „У сваком селу постоји бакља -учитељ; и гасилац – свештеник“, сматра Виктор Иго, „Једина црква која осветљава је она која гори“, тврди анархиста Александар Кропоткин, док је Емил Зола још одлучнији када каже да „цивилизација неће достићи савршенство док и последњи камен из последње цркве не падне на последњег свештеника“.

Хришћанство је свој пут крчило споменутом мрежом, али и самим мачем (крсташи, конквистадори итд). Радосна се вест, наиме, није раширила позитивним примерима, добротворним радом, просвећивањем, већ мање-више присилно. И заиста, ако се религија наслеђује тј. васпитањем спонтано преузима од родитеља, онда ћемо за божију ствар много учинити ако религију насилно наметнемо освојивши читав свет, јер ће је већ следеће генерације примити спонтано, без принуде. Јасно, одређен број људи биће жртвован, али све зарад већег добра, управо како би будуће генерације задобиле вечно блаженство. – Па зар тиме није одбрањена нетолеранција?! Иако је, поред других злочина, убио и рођеног сина и жену (неки извори наводе да ју је скувао), цар Константин је због заслуга за хришћанство, његову заштиту и ширење, проглашен, у том смислу сасвим оправдано, за свеца! Оправдано је и што цар Јустинијанзатвара све филозофске школе у Атини, укључујући и Платонову Академију, јер оне одвраћају од Христа, а оправдано је и што светородни Немањићи прогањају богумиле јер и они позивају на странпутицу, следствено и у вечни огањ.

Разумљиво, хришћанство као религија потлачених постала је званична религија владајућих, од пониженог Христа дошло се до понижавања у име Христа, од вере прогањаних настала је вера прогониоца. Своју моћ црквени људи дугују пре свега принципу Extra ecclesiam nulla salus (Изван цркве нема спасења), наметнувши се као божији намесници, као једини овлашћени посредници између неба и земље. То значи не само да није довољно бити добар да би се ишло у рај, чак није довољно ни само веровати, већ је неопходно бити члан заједнице, учествовати у обредима, а управо то цркви обезбеђује ‘леб на столу! „Тек што је изашао из недара материнских, а већ под изговором да га опере од тобожње праотачаске мрље, његов свештеник га крштава за паре, мири га с богом кога он није могао увредити“, примећује просветитељ Холбах.

Мантијаши слободно ваљају највећу могућу драгоценост, рај, без дозволе његовог јединог сопственика, бога. Они нису тек учитељи, већ чаробници, с тајанственом влашћу над елементима, с пуномоћи да опраштају грехе у божије име, при чему се облаче, гестикулирају, говоре упадљиво различито од „обичних људи“ (отуд толики отпор увођењу народног, дакле разумљивог језика у богослужбу), што све чини да је црква са својим обредима и мистификацијама данас the greatest show on earth илити највећа представа на земљи! Они, наиме, не обећавају да ће се тек скрушено молити за нечију душу како би им бог опростио, већ самоуверено, управо безочно тврде „Ego te absolvo“ – разрешавам те (грехова)! Свештеник је, дакле, бог на земљи! Управо је продаја индулгенција тј. опроштајница греха – а ћутање бога омогућује блебетање његовим слугама – један од разлога за побуну против Ватикана и настанак Реформације. Осим што дилују места у рају, они нуде у закуп седишта у цркви, нуде и различите друге услуге истакнуте у званичном ценовнику, а уколико им крнете више новца звона ће за вама и вашим ближњима дуже да звоне, опело ће дуже и садржајније бити. А ако сте баш издашни онда се можете понадати и овековечењу на каквој икони или фрески у храмовима који на све стране ничу у нашој богатством благословеној земљи, као што су то имали срећу богоугодни Братислав Гашић, као и буљук разноразних бизнисмена.

Црква претендује да је богом надахнута, да говори ex cathedra, дакле непогрешиво! Како је, међутим, приметила Сузан Ентони, боркиња за грађанска и женска права, „Не верујем људима који тако добро знају шта бог тражи од њих, јер сам приметила да се то увек поклапа са њиховим сопственим жељама“. Црква је напросто земаљска институција, њени су чланови људи од крви и меса, па кад она пошаље некога у рај или пакао то заправо ништа не значи, чак и у случају да бог заиста постоји, па чак и ако рај и пакао нису само ступидне, сурове фикције. Штавише, када црква некога канонизује, то још не значи да „светац“ неће завршити у паклу! Како, на пример, можемо знати шта се све Савици врзмало по глави, и шта је све чинио у приватности часова доколице?! Светост је напросто људска, одвећ људска конвенција, а то је посебно јасно када имамо у виду какве су све сподобе проглашаване свецима. – Свештеници Милорад Вукојичић, звани поп Маца (од мацола), и Слободан Шиљак, проглашени су 2005. године свецима Српске православне цркве, иако су, према многим сведочењима, као четници током Другог светског рата језиво окрвавили руке. Такође, надбискуп Алојзије Степинац је проглашен блаженим од стране католичке цркве, и врло вероватно ће постати светац, упркос нечасног држања током Другог светског рата.

Напокон, црква охрабрује национализам, па иако је, рецимо, хришћанство суштински универзалистичка, космополитска доктрина, а то је једна од његових понајбољих страна, оно се у локалним варијацијама по правилу стапало са национализмом. Управо су отуд и могући стихови у нашој химни „Боже спаси, Боже храни, српске земље, српски род!“, без обзира на то што је „стављање националне идеје изнад јединства вере“, такозвани филетизам, на православном сабору у Цариграду 1872. године проглашен за јерес.

Црква наравно није увек имала реакционарну улогу, узмимо само католички покрет теологија ослобођења у Латинској Америци, надахнут хришћанским социјализмом, који сматра да еманципацију човека не треба остављати за оностраност, већ у борбу кренути на овом свету, и који још није рекао своју последњу реч. Ипак, често се црква, одвећ често, током историје хватала у коло са назадњачким снагама, подстакнута ниским страстима, а због појединих зала које је чинила може се слободно рећи – не дао јој бог да бог постоји! За крај, ево подужег, али изврсног, отрежњујућег навода из списа Васа Пелагића, нашег просветитеља и распопа: „Мени, као богослову, архимандриту, професору и директору „босанскобањалучке“ богословије, задуго бијаше тешко да овако јавно признам и свијету на видику очитујем ову вјечиту истину против нас мантијаша и нашег мантијашког морала. Тим теже што ми је патријарх цариградски, на захтијев општине, ваћ телеграфски био указао владичанско звање и што сам у Бањалуци и целој околини живио „као мали цар“ као и остали крупни мантијаши и што ме народ цијеле Босне поштовао као свог „светитеља“, као „светог Саву“, као „новог“ Христа. То ће посвједочити сваки Крајшник. Али увидјевши нашу мантијашку дубоку поквареност и фино удешене лажарије, које смо ми покрили лажним сјајним покровом, то јест великом фирмом бога, вјере, цркве и морала; сазнавши уз то стварне потребе народа и човјечанства и њихове големе невоље, које му долазе једино стога што не умије да умује и да се управља по уму здравог разума и осећању чистог поштења, био сам принуђен по нагону научних разлога, а у хатар истине и привлачности, да дам оставку на то велико звање и господовање, да напишем ову изјаву „Умовање здравог разума“ и да се посветим стварнoм унапређењу и усавршавању себе и свога народа и човјечанског рода, уколико сам кадар да то учиним.”

Амин.

Иван Ковач