Ego te absolvo

Serijal, Svet bez bogova (11)

U prošlom tekstu „Pa jeb’o te bog“ tematizovao sam vređanje religioznih osećanja i netoleranciju. Zapravo, zbog jedne mnogo bitnije stvari, od onih već navedenih, u prirodi je vere da ne bude tolerantna! Zamislite, naime, da u rukama imate primerak sutrašnjih novina u kojima piše o razornom zemljotresu koji je upravo pogodio vaš grad, a to je u bitnom analogno situaciji vernika u odnosu na ateiste i inoverne. Zar ne biste osetili dužnost da smesta upozorite porodicu i sugrađane na opasnost, da štošta preduzmete, čak i nasuprot njihovoj volji, kako biste ih spasli? Zar tu čovek zaista može biti tolerantan i dići ruke od svega jer navodno zna da je osuđen na neuspeh, ili zato što nema pravo, te da ostale mora prepustiti njihovom ličnom, slobodnom „seizmološkom čulu“? Iako se izraz „ribarenje ljudskih duša“ koristi u vezi sa kultovima, opasnim, satanskim sektama itd, zapravo svaka religija mora bacati mrežu, a uostalom i sam Hrist poziva ribare, braću Simona i Andreja, „hajdete za mnom, pa ću učiniti da postanete ribari ljudski“. U nastavku ćemo videti dokle je crkva, čak i iz najplemenitijih pobuda – budući da se radi o najvećem mogućem ulogu, čovekovom večnom spasenju/prokletstvu – spremna da ide.

Prethodno, međutim, treba priznati da ni sami ateisti nisu imuni na zatucanost i netoleranciju. Pre koju godinu sam, recimo, isključen iz udruženja Ateisti Srbije jer sam se odvažio da ustvrdim, sasvim svetogrdno, da, istini za volju, mi ne možemo definitivno znati da li bog postoji ili ne, iako šanse, kako sam na početku serijala razmatrao, svakako nisu pola-pola. O proganjanju pa i ubijanju popovštine „u ime razuma“ tokom određenih istorijskih epoha da i ne govorim. Sa druge strane, već citirani Stevo Žigon ističe: „Vi ste u ime svoga boga pobili Inke, Indijance, Maje… Nemojmo se zavaravati, crkva je nešto drugo od onoga što je bog… Crkva je najdalje od boga”. A evo i nekoliko drugih nadahnutih antiklerikalnih misli: „U svakom selu postoji baklja -učitelj; i gasilac – sveštenik“, smatra Viktor Igo, „Jedina crkva koja osvetljava je ona koja gori“, tvrdi anarhista Aleksandar Kropotkin, dok je Emil Zola još odlučniji kada kaže da „civilizacija neće dostići savršenstvo dok i poslednji kamen iz poslednje crkve ne padne na poslednjeg sveštenika“.

Hrišćanstvo je svoj put krčilo spomenutom mrežom, ali i samim mačem (krstaši, konkvistadori itd). Radosna se vest, naime, nije raširila pozitivnim primerima, dobrotvornim radom, prosvećivanjem, već manje-više prisilno. I zaista, ako se religija nasleđuje tj. vaspitanjem spontano preuzima od roditelja, onda ćemo za božiju stvar mnogo učiniti ako religiju nasilno nametnemo osvojivši čitav svet, jer će je već sledeće generacije primiti spontano, bez prinude. Jasno, određen broj ljudi biće žrtvovan, ali sve zarad većeg dobra, upravo kako bi buduće generacije zadobile večno blaženstvo. – Pa zar time nije odbranjena netolerancija?! Iako je, pored drugih zločina, ubio i rođenog sina i ženu (neki izvori navode da ju je skuvao), car Konstantin je zbog zasluga za hrišćanstvo, njegovu zaštitu i širenje, proglašen, u tom smislu sasvim opravdano, za sveca! Opravdano je i što car Justinijanzatvara sve filozofske škole u Atini, uključujući i Platonovu Akademiju, jer one odvraćaju od Hrista, a opravdano je i što svetorodni Nemanjići proganjaju bogumile jer i oni pozivaju na stranputicu, sledstveno i u večni oganj.

Razumljivo, hrišćanstvo kao religija potlačenih postala je zvanična religija vladajućih, od poniženog Hrista došlo se do ponižavanja u ime Hrista, od vere proganjanih nastala je vera progonioca. Svoju moć crkveni ljudi duguju pre svega principu Extra ecclesiam nulla salus (Izvan crkve nema spasenja), nametnuvši se kao božiji namesnici, kao jedini ovlašćeni posrednici između neba i zemlje. To znači ne samo da nije dovoljno biti dobar da bi se išlo u raj, čak nije dovoljno ni samo verovati, već je neophodno biti član zajednice, učestvovati u obredima, a upravo to crkvi obezbeđuje ‘leb na stolu! „Tek što je izašao iz nedara materinskih, a već pod izgovorom da ga opere od tobožnje praotačaske mrlje, njegov sveštenik ga krštava za pare, miri ga s bogom koga on nije mogao uvrediti“, primećuje prosvetitelj Holbah.

Mantijaši slobodno valjaju najveću moguću dragocenost, raj, bez dozvole njegovog jedinog sopstvenika, boga. Oni nisu tek učitelji, već čarobnici, s tajanstvenom vlašću nad elementima, s punomoći da opraštaju grehe u božije ime, pri čemu se oblače, gestikuliraju, govore upadljivo različito od „običnih ljudi“ (otud toliki otpor uvođenju narodnog, dakle razumljivog jezika u bogoslužbu), što sve čini da je crkva sa svojim obredima i mistifikacijama danas the greatest show on earth iliti najveća predstava na zemlji! Oni, naime, ne obećavaju da će se tek skrušeno moliti za nečiju dušu kako bi im bog oprostio, već samouvereno, upravo bezočno tvrde „Ego te absolvo“ – razrešavam te (grehova)! Sveštenik je, dakle, bog na zemlji! Upravo je prodaja indulgencija tj. oproštajnica greha – a ćutanje boga omogućuje blebetanje njegovim slugama – jedan od razloga za pobunu protiv Vatikana i nastanak Reformacije. Osim što diluju mesta u raju, oni nude u zakup sedišta u crkvi, nude i različite druge usluge istaknute u zvaničnom cenovniku, a ukoliko im krnete više novca zvona će za vama i vašim bližnjima duže da zvone, opelo će duže i sadržajnije biti. A ako ste baš izdašni onda se možete ponadati i ovekovečenju na kakvoj ikoni ili freski u hramovima koji na sve strane niču u našoj bogatstvom blagoslovenoj zemlji, kao što su to imali sreću bogougodni Bratislav Gašić, kao i buljuk raznoraznih biznismena.

Crkva pretenduje da je bogom nadahnuta, da govori ex cathedra, dakle nepogrešivo! Kako je, međutim, primetila Suzan Entoni, borkinja za građanska i ženska prava, „Ne verujem ljudima koji tako dobro znaju šta bog traži od njih, jer sam primetila da se to uvek poklapa sa njihovim sopstvenim željama“. Crkva je naprosto zemaljska institucija, njeni su članovi ljudi od krvi i mesa, pa kad ona pošalje nekoga u raj ili pakao to zapravo ništa ne znači, čak i u slučaju da bog zaista postoji, pa čak i ako raj i pakao nisu samo stupidne, surove fikcije. Štaviše, kada crkva nekoga kanonizuje, to još ne znači da „svetac“ neće završiti u paklu! Kako, na primer, možemo znati šta se sve Savici vrzmalo po glavi, i šta je sve činio u privatnosti časova dokolice?! Svetost je naprosto ljudska, odveć ljudska konvencija, a to je posebno jasno kada imamo u vidu kakve su sve spodobe proglašavane svecima. – Sveštenici Milorad Vukojičić, zvani pop Maca (od macola), i Slobodan Šiljak, proglašeni su 2005. godine svecima Srpske pravoslavne crkve, iako su, prema mnogim svedočenjima, kao četnici tokom Drugog svetskog rata jezivo okrvavili ruke. Takođe, nadbiskup Alojzije Stepinac je proglašen blaženim od strane katoličke crkve, i vrlo verovatno će postati svetac, uprkos nečasnog držanja tokom Drugog svetskog rata.

Napokon, crkva ohrabruje nacionalizam, pa iako je, recimo, hrišćanstvo suštinski univerzalistička, kosmopolitska doktrina, a to je jedna od njegovih ponajboljih strana, ono se u lokalnim varijacijama po pravilu stapalo sa nacionalizmom. Upravo su otud i mogući stihovi u našoj himni „Bože spasi, Bože hrani, srpske zemlje, srpski rod!“, bez obzira na to što je „stavljanje nacionalne ideje iznad jedinstva vere“, takozvani filetizam, na pravoslavnom saboru u Carigradu 1872. godine proglašen za jeres.

Crkva naravno nije uvek imala reakcionarnu ulogu, uzmimo samo katolički pokret teologija oslobođenja u Latinskoj Americi, nadahnut hrišćanskim socijalizmom, koji smatra da emancipaciju čoveka ne treba ostavljati za onostranost, već u borbu krenuti na ovom svetu, i koji još nije rekao svoju poslednju reč. Ipak, često se crkva, odveć često, tokom istorije hvatala u kolo sa nazadnjačkim snagama, podstaknuta niskim strastima, a zbog pojedinih zala koje je činila može se slobodno reći – ne dao joj bog da bog postoji! Za kraj, evo podužeg, ali izvrsnog, otrežnjujućeg navoda iz spisa Vasa Pelagića, našeg prosvetitelja i raspopa: „Meni, kao bogoslovu, arhimandritu, profesoru i direktoru „bosanskobanjalučke“ bogoslovije, zadugo bijaše teško da ovako javno priznam i svijetu na vidiku očitujem ovu vječitu istinu protiv nas mantijaša i našeg mantijaškog morala. Tim teže što mi je patrijarh carigradski, na zahtijev opštine, vać telegrafski bio ukazao vladičansko zvanje i što sam u Banjaluci i celoj okolini živio „kao mali car“ kao i ostali krupni mantijaši i što me narod cijele Bosne poštovao kao svog „svetitelja“, kao „svetog Savu“, kao „novog“ Hrista. To će posvjedočiti svaki Krajšnik. Ali uvidjevši našu mantijašku duboku pokvarenost i fino udešene lažarije, koje smo mi pokrili lažnim sjajnim pokrovom, to jest velikom firmom boga, vjere, crkve i morala; saznavši uz to stvarne potrebe naroda i čovječanstva i njihove goleme nevolje, koje mu dolaze jedino stoga što ne umije da umuje i da se upravlja po umu zdravog razuma i osećanju čistog poštenja, bio sam prinuđen po nagonu naučnih razloga, a u hatar istine i privlačnosti, da dam ostavku na to veliko zvanje i gospodovanje, da napišem ovu izjavu „Umovanje zdravog razuma“ i da se posvetim stvarnom unapređenju i usavršavanju sebe i svoga naroda i čovječanskog roda, ukoliko sam kadar da to učinim.”

Amin.

Ivan Kovač