Својом главом: „И ГАЛИЛЕЈА СУ ОСПОРАВАЛИ…“

Сатеран у ћошак током расправе, шарлатан понекад прибегава подметачком упоређењу како су и толики великани били исмевани, оспоравани, чак и прогањани због својих идеја. Потеже се и пригодно мудровање да „свака истина пролази кроз три фазе: у првој је исмејана, затим јој се жестоко противе, да би коначно била прихваћена као очигледна.» И заиста, многи (не сви!) знаменити умови су испрва били оспоравани, да би им тек накнадно, неретко и постхумно признали заслуге. Склоност да се одбаце нови докази или сазнања, с обзиром да опонирају дотад прихваћеним уверењима, теоријама и парадигмама, названа је Семелвајсов рефлекс по лекару Игнацу Семелвајсу чије је увиде медицински естаблишмент дуго игнорисао, критиковао и исмевао. Уколико се изнесу сви потребни докази у прилог неке тезе, чак и радикално нове, управо револуционарне, опирање ту не представља ништа друго него задртост (баш попут оних будалас тих лекара који су тврдоглавили како ће „радије грешити са Галеном него бити у праву са Харвијем“). Уколико се пак предоче тек поједини докази, теза тада може постати интересантна, вредна даљег истраживања, али се свеједно не може очекивати да се узме тек на веру (и ту не мења ништа ако се касније испостави да је била тачна). Посебно се не може очекивати да се теза слепо прихвати када се, као што то обично бива са шарлатанима, не пружи никакво рационално поткрепљење, већ се „несхваћени геније“ позове на „интуицију“, на „унутрашњи глас“, на „осећај у стомаку“, да „напросто зна“. За разлику од шарлатана који се позивају на његов и сличне примере оспораваних великана,  Галилеј је пружио доказе (хелиоцентричног модела) које је сваки научник могао без потешкоћа емпиријски проверити. Наиме, без проверљивих доказа свако може бранити којекакве измишљотине, будалаштине, па и саме суманутости. Да парафразирам Карла Сегана, смејали су се Колумбу, смејали су се браћи Рајт, али су се смејали и кловну Бозоу!