Ивана Савељев: Трудом ка успеху

„Знате како кажу, никада нећете знати ако не пробате.“, рекла нам је овонедељна саговорница рубрике Трудом ка успеху, Ивана Савељев, када смо је питали како се осмелила да објави свој првенац као чланица Књижевно уметничког клупа „Перо аматера.“

Ивана је, како каже, почела да пише са шеснаест година, из жеље за нечим новим и жељом за изражавањем.

„Увек сам имала нешто да кажем, понекад сам осећала да остали не разумеју начин мог размишљања, па сам одлучила да то размишљање пренесем на папир и тако покажем људима да и ја имам нешто да кажем. Много је лакше пренети те мисли на папир, него их вербално изговорити. Нисам само особа која је тиха и не прича много, јер ако питате моје најближе, сви ће вам рећи колико заправо слободно причам, али не увек о оним темама које ставим у роман“, рекла је млада списатељица.

Тако је 2019, године, Савељев као ученица Техничке школе Бечеј освојила прво место за најбољу кратку причу.

Ипак, роман није објавила тада као тинејџер, већ пет година касније када се учланила у КУК „Перо аматера“, заједно са својом пријатељицом и дизајнерком корица њеног романа Ловци: Изгубљени ратници, Јеленом Киш.

„За Книжевно уметнички клуб „Перо аматера“ сам чула од своје другарице, Андрее Ваштаг, која је тада већ била њихова чланица, па сам се у договору са мојом другом другарицом, која је и дизајнер корица Ловци: Изгубљени ратници, Јеленом Киш учланила у клуб. qA1 да се повежем са другим уметницима и да научим нешто ново из њихових радова, као и са онима који такође деле љубав према било каквој уметности. У томе сам и успела. Чланови „Пера аматера“ су дивни људи и захвална сам председнику Удружења, Драгану Савићу што ми је омогућио издавање књиге и свим чановима који су ме подржали у томе“, испричала нам је Ивана, наглашавајући да јој је највећа подршка породица.

„Увек су ме подржавали, а и веровали у мене у свему. Моја мама, Слађана Савељев, ми је била највећа подршка. Њој сам такође и посветила ову књигу“, сазнали смо од младе списатељице да је идеја о објављивању књиге дошла на предлог њеног брата Ивана Беренића, мада је и она као и чланови њене породице, мислила да у питању само хоби.

„Чињеница да неки људи раде само да би имали новац или шта раде да би добили новац, да би били популарни или изнад свих. Мада, веома често су ти људи усамљени и несрећни. Данас је битно имати новац да бисмо имали довољно ресурса да преживимо, то разумем, али све то само да би изнутра били празни. Живимо у времену где, чак иако људи желе да раде оно што воле, други разлози их спутавају“, закључује Савељев.

Због финансиске стабилности одабрала је смер Графичко инжењерство и дизајн, на Факултету техничких наука, али писање није запоставила.

„Остала сам мотивисана због саме љубави према писању јер понекад мислим да само тако могу да се изразим, једноставно нисам могла да оставим писање, јер је оно било уз мене, још од шеснаесте, седамнаесте године, тако да сада балансирам са оба“, признаје да увек има времена за писање јер инспирација долази у сваком тренутку, оно најважније је да се идеја запише.

„Једноставно, има је свугде. Свака реченица коју Ваши пријатељи изговоре, може да буде темељ за цело поглавље. Чак и лекције професора на факултету, могу да попуне неке рупе у причи. Можете радити најпростију, најдосаднију ствар кад ам се идеја роди. Онда ју је најбитније записати. Много пута ми се десило да сам изгубила идеје јер их нисам забележила. Тако да је то најбитније урадити када инспирација одлучи да се појави. Приоритет ми је завршавање трилогије, а раст у професији ће са тим долазити“, објашњава Савељев.

Управо због чињенице што је тако млада успела да објави свој први роман, Ивана често добија коментаре аконто годишта, али се она не обазире на то, јер године за њу нису претерано важне. Све што је за њу битно да је остварила свој сан.

„Није толико често да у данашњем свету где преовладава технологија, било ко напише књигу, а камоли је изда, без обзира на године. Никада нисам гледала на то као да је чињеница да сам тако млада издала књигу нешто толико посебно, али изгледа да други то виде на другачији начин. Ја сам била срећна само што сам успела свој сан да остварим“, каже она, а вођена искуством поручила је поруку младима.

„Моја порука свим младима је да се једноставно усуде. Не би требало да их брине шта ће други мислити, јер људи ће увек причати, шта год одлучили у животу. Неки ће бити одушевљени њиховом идејом да пробају оно што желе, а неки ће мислити да је то губљење времена. Знам добро какав је осећај кад радиш нешто што те не задовољава, имала сам такве моменте у животу. Осећај као да твој живот нема смисла и једноставно, туга. Зато мислим да би требало да се усуде, јер можда баш та идеја неком може променити живот на боље и можда ће баш њихов пример наговорити друге да покушају исто. Ако је нешто ваш сан, не би требало да остане само сан. Зато, мој савет је, поново понављам, усудите се.“

У њеном роману провлаче се вредности које су се како каже, отуђиле.

„Живимо у свету који пропагира лажи и контролише народ, који уништава могућности да људи раде оно у чему уживају, па морају да буду задовољни радним временом од 9 до 5, повратком кући, извршавањем кућних обавеза, онда мало одспавају и поново испочетка. Људи су данас тиме задовољни. Не раде оно што воле и што их чини срећнима, и зато постају „роботи“. Неке вредности су занемарене. Породица, пријатељство, веровање, мир, љубав. Све се то отуђило и сада сви гледају како једно друго да искористе.“

Позив писца користиће како би своје читаоце освестила и навела ка размишљању, а за сада јој је у плану да заврши још два романа, као наставак њеног првенца.