Градско позориште Бечеј: Премијера представе „Комплетна историја позоришта (укратко)“

Протеклог викенда одржана је премијера представе „Комплетна историја позоришта (укратко)“ у продукцији бечејског Градског позоришта и Студентског културног центра Нови Сад  рађена по мотивима текста америчког савременог писца Мета Томпсона за коју је адаптацију урадила драматуршкиња Мина Петрић у сарадњи са режисером представе Игором Павловићем.

У представи играју Симонида Мандић, која тумачи лик велике француске глумице 19. и почетка 20. века Саре Бернар, улогу „Барда са Ејвона“, највећег позоришног писца свих времена Вилијема Шекспира – Била тумачи Срђан Кнер, највећег иноватора и творца система припреме глумаца за улоге Константина Сергејевића Станиславског тумачи Раде Маричић, а све „остале улоге“ (управника позоришта, писца/сценаристу, заштитара на раду итд.) тумачи Иван Ђурић.

Представа “Комплетна историја…” је веома забавна комедија, препуна веома интелигентних референци која има невероватно добар ритам. Одлично је продуцирана и увежбана. Прича о „историји позоришта“ испричана је донекле на прескок, одиграна је веома ефектно, динамично и са пуно духа у глумачкој игри. Глумци, тј. Сара, Били и Коста, у брзом ритму пролазе кроз прецизно мапиране феномене који карактеришу све фазе развоја позоришне уметности у последња два и по миленијума.

У спид верзији глумци су одиграли античку трагедију и свега је било ту од грчког коруса до Едипа и „брзинског“ Јокастиног самоубиства, све то у слепстик маниру, затим су се на сцени појавили Римљани, гладијатори, па „Мрачни Средњи Век“ и инквизиција, онако у мраку „црквено“ помпезно и застрашујуће, одмах након тога тај мрак смениле су слике Ренесансе и неизоставни ликови из Комедије дел арте, и тако све до модерног театра. Током целог тог „историјског“ прегледа паралелно пред публику улећу и флеш слике из позоришта овог нашег доба, и референце на позориште ових наших простора. Четврти лик у представи је током ове позоришне „ујдурме“ углавном катализатор тих пробијања временских (и „четвртих“) зидова између прошлости и садашњости кроз ликове попут управника позоришта или сценаристе/писца који у „реалном“ времену пише дијалоге док се представа одиграва и који, кад већ нема режисера, преузима улогу “бога”.

Но, то није све, ту је и „будућност театра“ у виду „свезнајуће нове пророчице Сири“ тј. феномен вештачке интелигенције која се полако „меша“ у читав уметнички процес служећи истовремено и као „наратор/информативни портал“ али и као претећа замена за уметнике и људе од крви и меса који су, као и до сада у свему, углавном способни да направе хаос свуда па и у театру.

Сам крај представе са празном, напуштеном сценом са светлосним ефектима који се полако гасе и настаје тишина посебно је ефектан и донекле узнемирујући … да ли смо коначно стигли до краја „историје“?

Представа је препуна детаља, малих занимљивих референци како у тексту тако и кроз позоришну игру и потребно је вероватно одгледати је и неколико пута да се све покупи. Судећи по свему биће ово још један хит за овај бечејски млади ансамбл глумаца на будућим фестивалима. У сваком случају, утисак је да је бечејска публика била веома задовољно јер је дугим аплаузом поздравила  још једну популарну представу која ће се на сцени Градског позоришта често играти у наредном периоду.

Након премијере представе разговарали смо и са редитељем Игором Павловићем који нам је рекао на који начин је настала ова представа, која идеја стоји иза мотива да се ова представа постави на сцену.

Како сте задовољни премијером, и овом и оном у Новом Саду пре неколико дана?

Ја сам веома задовољан. Представа је и овде и у Новом Саду прошла одлично, публика је јако лепо реаговала. Иако је представа сама по себи комедија, што увек добро прође код публике, она обрађује једну специфичну тему која би могла и да не занима публику уопште јер је у питању позориште тачније „комплетна историја позоришта“ . Овде имамо на сцени три главна лика од којих је једна чувена глумица Сара Бернар, ту је и Константин Сергејевич Станиславски, глумац и чувени изумитељ система припреме глумца за улогу као и Вилијем Шекспир највећи писац свих времена и глумац. Поред та три главна лика четврти глумац на сцени игра све остале ликове који имају везе са позориштем, или чак и немају много везе са позориштем а понекада су и много битнији од свих осталих, поготово од глумаца. Сви ови ликови чине ту једну представу која прича о историји позоришта, и да се не уплаши публика да је у питању један досадан хронолошки преглед и строго прича о театру, ово је ипак комедија током које они добијају један нови увид у све оно што чини позориште укључујући па и оно што иначе не могу да виде, што се налази иза сцена. То је прича и о тим неким нашим интерним стварима које су ево сада донекле обелодањене и за публику.“

Текст Мета Томпсона је сам по себи веома интересантан али је у овој верзији очигледно прилагођен за нашу сцену, преведен и обрађен. Колико сам упозната чак и оригинал је прилично тешко пронаћи на интернету и врло је вероватно да он није до сада код нас и у региону игран, постављен у неком позоришту?

Овај текст сам пронашао 2019. године када је почео ковид, наручио сам га и за две недеље стигла ми је књига, текст Мета Томпсона „Кратка историја позоришта“. Док сам имао свој први ковид и био у изолацији месец дана ја сам сео и превео тај комад, онако кашљуцајући над папиром и остало ми је то на чекању да га поставим на сцену. Желео сам да га радим али на почетку нисам потпуно био задовољан тим комадом јер је текст очигледно био превише окренут англосаксонском театру и сматрао сам да то онда није комплетна „историја позоришта“ него је углавном прилагођена њима. Онда смо Мина и ја, када смо кренули да радимо на овом тексту, буквално написали нови комад који је сад скоро 80 посто наш ауторски и припада сада нама, нашим идејама. Мислим да је то Мина сјајно написала, она је предиван драматург који зна шта ради. Није ово случај, као што у једном моменту се каже у представи, „Шта је то драматург? То нико не зна.“ Драматург је ипак веома важан. Дакле написали смо нови комад који је ближи нашем поднебљу, долази из наше ситуације у којој се ми налазимо сада. Инспирисали смо се овде и управником бечејског позоришта, који у међувремену док продаје карте и ради 16 послова у овом позоришту и гине за њега пише правилник за противпожарну заштиту и залива гладиоле испред позоришта. Све ово на сцени долази и из нашег живота, из нашег искуства и то што је све то комично не значи да није и истинито. Врло је специфична на пример ситуација кад вам заштитар дође у позориште и одреди вам правила шта све смете а шта не смете да радите на сцени. Сви смо ми заједно скупљали те приче које смо заиста доживели у току рада у позоришту и заиста смо сви имали искуства да нам људи прекидају представе и пробе баналним стварима.“ – каже кроз осмех Игор Павловић

Да ли је то онда баш комедија …?

Комад јесте духовит и комичан али има и своју озбиљну страну која је и мене највише занимала јер не прича само причу каква је била историја позоришта него и шта је будућност театра. У времену данас када се ми предајемо технологији тако лагано и када вештачка интелигенција постаје не само помоћник и сарадник свима нама у неким пословима него их чак и преузима полако, само је питање времена колико ће се брзо ти софтвери обучити и самонаучити да нас замене. Користећи све што му је дато од информација на интернету лако ће неки софтвер научити да све уради сам, па чак и брже и боље од људи. Ја мислим да је то застрашујуће и ужасно да се ми тако лако одричемо нечега што је за људски род јако важно, да тако лако препуштамо технологији нашу креативност и наш таленат. Све што вреди и даље у уметности је присуство људи, какви год да су грешни, погрешни, несавршени. Још увек и позориште је део те наше људске цивилизације јер репрезентује и представља нас који смо у животу несавршени, трапави, глупави али и предивни и лепи као такви. Због брзине рада заиста није вредно да се одрекнемо наше људскости. У једном моменту у представи се поставља питање да ли ће када нестане позориште, нестати и човечанство и ја заиста мислим да хоће. Није ту само у питању позориште ту су и друге ствари које чине нашу цивилизацију. Дакле, представа свакако има тај комични заплет, игру али смо сматрали да немамо права да се темом опстанка позоришта бавимо само на тај, једнодимензионални начин, да само забављамо публику неким нашим интерним шалама које ћемо да претворимо у универзалне и ту станемо. Мени посебно је било важно да се бавимо опстанком позоришта али и опстанком уметности и културе уопште. Ове године је издвајање за културу у буџету државе било 0.6 посто. Када „подршка“ која од стране државе почиње са нулом јасан је показатељ да то тој држави не значи ништа. Но, на жалост, није то само овде код нас, таква је ситуација и у целом региону.

Већ годинама овде радите заједно са младим глумцима из нашег позоришта, какво је ваше искуство у раду са њима раније али и на овој представи?

Ја са неким од ових глумаца у овом ансамблу радим већ 15 година, знамо се још када су били деца у петом разреду основне школе. Мени је драго да су се они на крају одлучили да се професионално баве глумом јер то је све проистекло из забаве, случајно. Троје од њих је прошло овде и неколико кругова школице глуме најпре овде у Бечеју а затим и даље. Иван Ђурић, који је четврти у овој представи је мој вршњак и није био део те приче но остали јесу. Ми сада из ове групе имамо три професионална глумца и то је велики успех да су сви троје проистекли из Драмског студија младих Градског позоришта Бечеј. Иза њих је сада већ велик број представа. Ја сам јако поносан на њих јер мислим да радимо лепе ствари, лепе представе и да из сваке поделе и сваке представе овај ансамбл напредује и расте и било би дивно да те младе људе неко подржи и да их схвати озбиљно, да каже хајде да запослимо неких троје људи који ће радити представе овде, да имају плату, да им будућност буде сигурнија и да их задржимо овде у Бечеју, да наставе да раде те дивне представе.