Како је зимница постала луксуз
Некада препуни шпајз у сеоским кућама са поређаним теглама и сушеним месом и кобасицама које висе пред зиму као светлеће гирланде на јелкама, у овом нашем времену када је храна постала најскупљи породични издатак постао је сан сваке породице.
Савремени идеал наших родитеља који су заменили стелаже у шпајзу за полице самопослуга пре неколико деценија изгледао је тада као прогрес. Храна са тих полица све већих маркета и радњи је временом губила квалитет, индустријска производња хране је, посебно на нашим просторима девастацијом привреде, учинила да данас конзумирамо вероватно најнездравију и најнеквалитетнију храну у нашиј историји, укључујући и времена ратова и глади.
Постковидне године донеле су још већу инфлацију у држави која је резултирала енормним поскупљењима хране. Иако је храна поскупела свуда у свету код нас је, у односу на животни стандард и зараде, квалитетнија храна постала апсолутни луксуз.
У држави се захваљујући аутодеструктивној привредној политици скоро више ништа не производи, храну увозимо и то све од кромпира и лука до шпанске пршуте и деликатеса, основни извори куповине су популарни ланци маркета у којима се могу наћи скоро искључиво прехрамбени производи који су лошијег квалитета или су увозни.
Скоро у свим земљама запада тренд, када је у питању храна, је локална производња, мале радње са локално произведеном храном су мерило високог стандарда, еколошке свести, квалитета живота. Чак и тамо слика некадашњег шпајза из наших сеоских кућа била би симбол благостања. Код нас тада када се припремала зимница у породицама то је значило веома битну уштеду у породичном буџету. А онда смо стицајем свих наведених околности дошли данас у ситуацију да су нам чварци постали највећи и најскупљи деликатес који можемо само понекад себи да приуштимо, у ситуацију где домаћи пекмез купујемо на гурманским пијацама по веома високој цени и у ситуацији да деца никада нису пробала компот из бакиног шпајза када нема сезонског воћа у понуди.
Цене воћа и поврћа у сезони већ одавно на тржницама и на пијацама не падају током сезоне, нема више јефтине набавке поврћа и воћа у јеку сезоне са ниским ценама које би омогућавале набавку веће количине за спремање зимнице.
За спремање квалитетне зимнице породице би морале да одвоје у буџету чак неколико стотина евра, плус труд и време. На пијацама је поврће и воће и квалитетније и можда мало јефтиније али то није довољно да се попуне стелаже шпајза теглама. О некадашњим зимским обичајима које укључују и спремање домаћих производа од меса и дисноторски асортиман да не говоримо, данас се у продавницама за оне са нижим примањима не купује полутка да се уштеди неко се месо купује на шницле сходно броју чланова породице. Месо је у држави у којој је сточарство потпуно уништено такође луксуз. Млеко и млечни производи такође. Ајвар и кисели купус и данас већи број породица и даље прави код куће јер, када је ајвар у питању, квалитет овог производа индустријски је тешко добити у односу на онај који се направи код куће. Ипак и са спремањем овог деликатеса се калкулише данас, пре свега због високе цене паприке, koja је на пијацама негде од 120 до 180 динара и даље, у маркетима је сад већ поново достигла цену као на почетку сезоне преко 250 динара. Велика је потражња и за парадајзом који сад већ такође кошта више од 200 динара, купус је негде око 100 динара, шљиве су такође око 200 динара.
Посебна специфичност ове сезоне је проблем са ценама кромпира којег више скоро уопште нема домаћег на тржишту у маркетима, углавном је из увоза. Домаћи кромпир може се наћи само на пијацама. Патлиџан такође у маркетима сад већ има „зимску“ цену. Ако је и на кратко ове сезоне постојао „прозор“ за припрему зимнице, он је сада већ затворен.
Оставе су у већини породица ове године остале празне а поврће и воће сад се већ купује на килограм, два.
Носталгичне фотографије из детињства са лименом шољом пуном компота за столом са мушемом замењене су овим садашњим прехрамбеним „прогресом“ замрзнутим боровницама на чоколадним куглицама које такође увозимо јер се те екструдиране цереалије, флипсови и мусли праве од житарица којих, судећи по свему, у Војводини, такође немамо да можемо сами да их производимо.