Kako je zimnica postala luksuz

Nekada prepuni špajz u seoskim kućama sa poređanim teglama i sušenim mesom i kobasicama koje vise pred zimu kao svetleće girlande na jelkama,  u ovom našem vremenu kada je hrana postala najskuplji porodični izdatak postao je san svake porodice.

Savremeni ideal naših roditelja koji su zamenili stelaže u špajzu za police samoposluga pre nekoliko decenija izgledao je tada kao progres. Hrana sa tih polica sve većih marketa i radnji je vremenom gubila kvalitet, industrijska proizvodnja hrane je, posebno na našim prostorima devastacijom privrede, učinila da danas konzumiramo verovatno najnezdraviju i najnekvalitetniju hranu u našij istoriji, uključujući i vremena ratova i gladi.

Postkovidne godine donele su još veću inflaciju u državi koja je rezultirala enormnim poskupljenjima hrane. Iako je hrana poskupela svuda u svetu kod nas je, u odnosu na životni standard i zarade, kvalitetnija hrana postala apsolutni luksuz.

U državi se zahvaljujući autodestruktivnoj privrednoj politici skoro više ništa ne proizvodi, hranu uvozimo i to sve od krompira i luka do španske pršute i delikatesa, osnovni izvori kupovine su popularni lanci marketa u kojima se mogu naći skoro isključivo prehrambeni proizvodi koji su lošijeg kvaliteta ili su uvozni.

Skoro u svim zemljama zapada trend, kada je u pitanju hrana, je lokalna proizvodnja, male radnje sa lokalno proizvedenom hranom su merilo visokog standarda, ekološke svesti, kvaliteta života. Čak i tamo slika nekadašnjeg špajza iz naših seoskih kuća bila bi simbol blagostanja. Kod nas tada kada se pripremala zimnica u porodicama to je značilo veoma bitnu uštedu u porodičnom budžetu. A onda smo sticajem svih navedenih okolnosti došli danas u situaciju da su nam čvarci postali najveći i najskuplji delikates koji možemo samo ponekad sebi da priuštimo, u situaciju gde domaći pekmez kupujemo na gurmanskim pijacama po veoma visokoj ceni i u situaciji da deca nikada nisu probala kompot iz bakinog špajza kada nema sezonskog voća u ponudi.

Cene voća i povrća u sezoni već odavno na tržnicama i na pijacama ne padaju tokom sezone, nema više jeftine nabavke povrća i voća u jeku sezone sa niskim cenama koje bi omogućavale nabavku veće količine za spremanje zimnice.

Za spremanje kvalitetne zimnice porodice bi morale da odvoje u budžetu čak nekoliko stotina evra, plus trud i vreme. Na pijacama je povrće i voće i kvalitetnije i možda malo jeftinije ali to nije dovoljno da se popune stelaže špajza teglama. O nekadašnjim zimskim običajima koje uključuju i spremanje domaćih proizvoda od mesa i disnotorski asortiman da ne govorimo, danas se u prodavnicama za one sa nižim primanjima ne kupuje polutka da se uštedi neko se meso kupuje na šnicle shodno broju članova porodice. Meso je u državi u kojoj je stočarstvo potpuno uništeno takođe luksuz. Mleko i mlečni proizvodi takođe. Ajvar i kiseli kupus i danas veći broj porodica i dalje pravi kod kuće jer, kada je ajvar u pitanju, kvalitet ovog proizvoda industrijski je teško dobiti u odnosu na onaj koji se napravi kod kuće. Ipak i sa spremanjem ovog delikatesa se kalkuliše danas, pre svega zbog visoke cene paprike, koja je na pijacama negde od 120 do 180 dinara i dalje, u marketima je sad već ponovo dostigla cenu kao na početku sezone preko 250 dinara. Velika je potražnja i za paradajzom koji sad već takođe košta više od 200 dinara, kupus je negde oko 100 dinara, šljive su takođe oko 200 dinara.

Posebna specifičnost ove sezone je problem sa cenama krompira kojeg više skoro uopšte nema domaćeg na tržištu u marketima, uglavnom je iz uvoza. Domaći krompir može se naći samo na pijacama. Patlidžan takođe u marketima sad već ima „zimsku“ cenu. Ako je i na kratko ove sezone postojao „prozor“ za pripremu zimnice, on je sada već zatvoren.

Ostave su u većini porodica ove godine ostale prazne a povrće i voće sad se već kupuje na kilogram, dva.

Nostalgične fotografije iz detinjstva sa limenom šoljom punom kompota za stolom sa mušemom zamenjene su ovim sadašnjim prehrambenim „progresom“ zamrznutim borovnicama na čokoladnim kuglicama koje takođe uvozimo jer se te ekstrudirane cerealije, flipsovi i musli prave od žitarica kojih, sudeći po svemu, u Vojvodini, takođe nemamo da možemo sami da ih proizvodimo.