„Информисање у култури – анализе случаја“(10): Здравко Петровић – интервју

У оквиру пројекта „Информисање у култури – анализе случаја“ у овом броју разговарамо са директором Градског позоришта Бечеј, Здравком Петровићем. Градско позориште је током претходних деценију било и остало централна градска установа културе која обједињује различите облике културних дешавања у граду. Но пре свега Градско позориште је током мандата Здравка Петровића као директора ове установе постало позориште у правом смислу речи, установа која је посвећена позоришној продукцији.

Иза успеха ове установе свакако стоји визија Петровића али и сада већ дугогодишњи рад на неговању како сопствене продукције тако и  рада са веома младим ансамблом глумаца који су одрастали и стасавали у Градском позоришту.

Идеја која стоји иза оваквог скоро „органског“ развоја позоришта у смислу ослањања на сопствене ресурсе и на оно што временом сам можеш да оствариш у датим околностима показала се као успешна методологија.

Позоришта пред крај године најчешће тек на половини „сезоне“, ипак неке од кључних манифестација, премијера и фестивала ове године су завршени, како процењујете квалитет понуде коју је публика у Бечеју ове године имала?

Кад је реч о нашој овогодишњој продукцији, пре свега бих издвојио премијеру представе „Комплетна историја позоришта (укратко)“ у режији Игора Павловића, која се одржала у мају и јуну у Новом Саду и Бечеју. У међувремену се ова представа са много успеха одиграла у неколико градова. Недавно је играна на отварању фестивала Фапор у Лесковцу и реакције су заиста биле изванредне. Ова представа ми је посебно драга јер у њој играју троје младих Бечејаца који су сада професионални глумци.

Поред тога, сматрам да су 66. „Мајске игре“ биле једне од најбољих до сада, ако се гледа квалитет приказаних представа током овог многима омиљеног фестивала. Не само да је жири изрекао велике похвале за младе глумце и њихове представе већ је и публика изузетно добро реаговала на највећи део одиграних представа.

Такође, верујем да је Бе:фемон и ове године оправдао очекивања публике која су, свакако с разлогом, велика. Иако су, као што је речено, три изузетне представе из организационих разлога морале да изостану са овогодишњег фестивала, гледали смо неколико изванредних остварења и много занимљивих глумачких креација.

Бечејске представе освајају фестивале, продукција представа је све успешнија али и захтевнија, негде сте на пола пута (можда и даље) до потпуне професионализације позоришта, да ли сад већ има изгледа да бечејско позориште добије статус пофесионалног позоришта и да ли је то уопште циљ?

У формалном смислу, професионално позориште подразумева да имате запослене глумце и додатно техничко особље. Ако тамо посматрамо ствари, тешко да ћемо у скорије време званично бити професионално позориште. Али питање је и колико нам је тај статус битан, осим у том званичном правно-административном смислу. Ми свакако имамо професионалну продукцију и копродукцију, ангажујемо уметнике хонорарно, и то за сада функционише веома добро. Најважније је да имамо добре представе, а сматрам да су поједине боље од представа неких професионалних позоришта у нашој земљи.

Колико је реална идеја да се Градско позориште са статусом професионалног позоришта финансијски одржава, колико све то зависи од локалног буџета, од спонзора, колико би то променило начин рада у самој установи културе?

Сматрам да у овом тренутку то није реално јер би оснивање глумачког ансамбла подразумевало да се запосли неколико глумаца, а за сада нема назнака да је то могуће. Као и у већини установа културе у Србији, изузимајући оне највеће, постоји врло мало простора да се запосле нови људи јер је то огромно оптерећење за буџет, поготово у малим срединама. Наравно да би постојање ансамбла значајно променило начин рада позоришта, али о томе је сад илузорно говорити. Могу само да маштам какве бисмо ствари могли да радимо.

Какав је концепт представа, с обзиром да се ради са веома младим ансамблом, који су део садашње продукције у позоришту? Гостовања на фестивалима и на сценама других позоришта све је више, колико је јавност у Бечеју упозната са успехом које представе постижу?

Било би претенциозно говорити о некаквој репертоарској политици, када је о нашој продукцији реч, јер нисмо у могућности да реализујемо више од две професионалне представе годишње и неколико представа за децу и омладину. Али трудили смо се, и мислим да смо у томе успели, да направимо актуелне, узбудљиве и друштвено-ангажоване представе које се баве темама од изузетног значаја за друштво („Гидионов чвор“, „Породичне приче“, „Двоје“, „2:14“). Истовремено, не бежимо ни од комедија, напротив. Представа „39 степеника“, коју смо копродуцирали са Позориштем младих из Нои свако играње је распродато. Верујем да ће ускоро иста ствар бити и са најновијом представом „Комплетна историја позоришта“.

Какав је концепт маркетинга који Градско позориште ради за промоцију сопствене позоришне продукције али и других програма попут фестивала, гостовања, пре свега у односу на „домаћу“ публику у Бечеју а какав према гостовањима у другим градовима и на фестивалима?

Маркетинг је данас незамислив без друштвених мрежа, до те мере да ми се чини да старе добре плакате окачимо у „излозима“ само због нашег сентименталног веровања да они још увек нешто значе пролазницима. Плакат, наравно, итекако може да привуче гледаоце, али пре свега на друштвеним мрежама. У најкраћем, максимално користимо предности дигиталног маркетинга, у којем је све више алата и начина да допреш до гледалаца. Иста ствар је и са гостовањима – потребно је много рекламирања, постова, „сторија“, таговања и свега осталог чиме смо свакодневно преплављени на интернету. Јесмо постали робови свега тога, али такав вид презентације и комуникације нам доноси ово време и морамо се томе прилагодити.

Каква је, по вашој процени, бечејска публика, шта све може да јој се понуди, колико је отворена за нове позоришне форме али и за друге врсте програма?

Мислим да је наша публика, ако узмемо за пример Бе:фемон, показала да је отворена и за другачије форме, будући да су се кроз овај фестивал упознали и са нешто авангарднијим позоришним изразом. Не мислим, дакле, да је наша публика превише конзервативна или затворена за неке нове идеје и програме. Али, руку на срце, није ни превише заинтересована за догађаје који излазе из оквира неког уобичајеног формата, тако да увек најслабије пролазе плесне или невербалне представе, концерти алтернативних бендова, изложбе алтернативних уметника и слично. Мислим да је свуда у провинцији тако.

Колико је важна потпора од стране локалних медија и да ли сте задовољни на који начин локални медији пишу о раду Градског позоришта уопште, да ли прате фестивале, гостовања у другим градовима представа из ваше продукције, да ли одржавате конференције за штампу, најаве?

Пажња локалних медија се углавном своди на то да препишу најаву са наших друштвених мрежа. Ако се то зове новинарством и пажњом, нека буде да су заинтересовани. Осим на отварање „Бе:фемона“ и „Мајских игара“ (а понекад ни тада), новинари веома ретко долазе у Градско позориште и углавном слабо прате наше догађаје, па чак и премијере представа. Зашто је тако – заиста не знам. Што се тиче одржавања конференција за новинаре, не видим њихову сврху, да будем искрен, јер ће све информације заинтересовани свакако много брже добити преко друштвених мрежа. Наравно, волео бих да је комуникација са представницима медија чешћа и да нам неко некад постави неко питање у вези са нашим програмима.

Колико се ослањате на друштвене мреже а колико на медије у промоцији програма? Да ли процењујете да  постоји заинтересованост јавности за анализу садржаја програма у виду позоришне критике или других новинарских жанрова попут извештаја, коментара и сл.?

На први део питања сам већ одговорио. Што се тиче заинтересованости за анализу садржаја, бојим се да то занима изузетно мали број људи, али не осуђујем никог јер позоришна критика или нешто слично томе готово да не постоји код нас (таква је ситуација у готово свим мањим местима). Ако не рачунамо повремене коментаре на друштвеним мрежама (углавном позитивне утиске о представама, који наравно пријају), ми заправо не водимо никакав дијалог о квалитету културног програма, и то је заиста штета. Мени ни најмање не би сметало да наиђем на најоштрију (наравно, аргументовану) критику неке наше представе или програма, али то у Бечеју не постоји. Понављам, не кривим никога јер се таква врста новинарског жанра већ дуго не негује у локалним медијима, а можда би могла да буде реализована кроз неку форму „утисака“ или „писама“ читалаца.

Да ли имате довољно финансијске подршке за рад и из којих извора? Општина Бечеј је оснивач установе, да ли постоји јасна стратегија развоја ваше установе која прати и ваш концепт и идеју о развоју Градског позоришта, колико су финансирани програмски садржаји у односу на класично одржавање рада установе (плате, комуналије и сл)?

Подршка локалне самоуправе постоји, она се заснива пре свега на реализацији годишњег програма који подразумева унапред предвиђен финансијски план. У том смислу, она јесте довољна.

Свесни смо да средстава за културу нема много, што је опште место  у овој земљи, али не кукамо већ се трудимо да планирање реализације програма прилагодимо могућностима. Важно нам је да можемо да реализујемо једну или две професионалне продукције годишње, да имамо средства за премијере дечијих и омладинских представа, да можемо да одржимо два значајна фестивала као што су „Мајске игре“ и „Бе:фемон“, као и да нам субвенције општине дозвољавају да повремено угостимо нешто скупље гостујуће представе.Поред тога, битна је и подршка Покрајинског секретаријата за културу (која је, срећом, значајна у последње време) и Министарства културе.

Такође, важно је напоменути да локална самоуправа активно учествује у проналажењу веома значајних средстава за санацију зграде Градског позоришта. Без те прекопотребне санације не можемо говорити ни о професионализацији ове установа, чему тежимо.