Бечејска гимназијска рок сцена: Generation Z, Маршали, НиКола
Ако пратите историју рокенрола врло често ћете наићи на скоро необјашњиву ситуацију када се изненада поклопи све место, време и један специфични контекст који направи на неком скоро неочекиваном месту оно што ми данас називамо органски насталом „музичком сценом“.
Најчешће у историји рокенрола то су биле и специфичне историјске околности, неки драстични класни тектонски поремећаји у друштву, социјалне кризе које су обликовале неки специфичан израз, неки нов (под)жанр музике. Рокенрол (и све оно што је из њега произашло) је, показало се, посебно током друге половине 20. века, био једини који је могао да прати убрзан темпо промена у друштвеним околностима у културолошком смислу у периоду када је изгледало да је историја добила невиђено убрзање.
Пре неколико година изгледало је да је везу једног времена и историјског контекста и музике клинцима најтеже објаснити. Они одрастају данас у скоро вакууму који око њих чини паралелно постојање свега истовремено у виртуелном свету. Изгледало је незамисливо да је могуће у таквој реалности створити нешто ново…
Пронашла сам, сасвим случајно, серијал текстова о рокенрол сцени у Бечеју средином 90-тих година у старим укориченим примерцима наших новинама, у Бечејским данима, али и у Бечејском мозаику, серијал интервјуа са бендовима који су у тим историјски смутним временима радили, распадали се, мењали поставе али и стварали ауторску музику, рефлектујући све жанровске музичке утицаје тога времена.
Неке од тих текстова писали су и моји пријатељи који су и сами били део целог тог миљеа. Негде на пожутелим страницама тих старих новина остало је нешто иза свега тога… и не само на папиру.
Ако загребете мало дубље сигурно ћете ископати и неке фосилне остатке те сцене и несумњиви утицај њихов на то што клинци данас у музици раде и стварају у овој сад необјашњивој ситуацији где се поново поклопило све, и место и време и „историјски“ контекст.
Овај текст, у новогодишњем броју наших новина, замишљен је као још један „за архиву“, ако остане на томе али и можда као почетак неког новог серијала…
Три млада бенда са клинцима од којих је само по који „одговоран пред законом“, или може да гласа, искористили су „слабост“ на рокенрол једног од тих историјских сведока сцене 90-тих да себи обезбеде оно што је за сваки „гаражни“ рок бенд најтеже наћи, простор за пробе и прављење буке… ака простор за стварања музике.
Директор Гимназије Миодраг Басарић им је пре две-три године отворио врата Гимназије, односно врата подрума од школе, препустио им је простор да га сами осмисле и да се уселе са инструментима и крену да раде и вежбају.
Сигурно је бар на моменат посумњао у исправност те одлуке (на пример када су затражили логистичку подршку на који начин да убаце кауч у подрум) али се испоставило да демократија ради посао. Клинци су тај простор одмах и заувек прихватили као свој. И постао је њихов.
„Ми у Гимназији данас смо веома поносни што тренутно у „подруму“ успешно музику стварају три одлична бенда у којем свирају ученици школе. Све је то практично део образовне методологије, али и онога што ми као професори покушавамо да их научимо и на неки лакши и забавнији начин. Гимназија улаже пуно у развијање критичког мишљења код младих и неговање правих вредности, која се осим кроз писменост и усвојена знања, негује и културом у овом случају оном музичком. Пружити младима могућност да стварају, да сами дају одговор и алтернативу музичком шунду и кичу који данас доминира ружичастим медијским простором, јесте и мора бити императив свих нас који се бавимо образовањем. Најмање што смо могли да учинимо је да им отворимо врата школе и обезбедимо простор, средства и подршку и то свима који хоће да се баве музиком. На срећу то је наишло на добар одазив код гимназијалаца. Слободно могу рећи да смо у претходних пар година постали једна од школа где се свира најбоља музика у Србији, што показују и резултати на многим фестивалима и такмичењима средњошколских бендова. Ја могу само да се надам се да ће се из гимназијског подрума још дуго чути рок рифови, звуци алтернативе и слободе музичког и сваког другог изражавања, чак и када неминовно дође до смене генерација.“ – рекао је директор Басарић.
Већина од тих младих музичара који освајају награде на фестивалима као и увек нису се ту нашли случајно. Највећи број од њих су у подрум сишли са завидним музичким знањем, како техничким када су инструменти у питању тако и у познавању музичких жанрова, разумевању музике уопште.
Добар део њих иза себе имају број наступа и искуство као поједини средовечни бендови. Иза целе приче стоје године рада у дечијим бендовима, стоји класично музичко школско образовање. Ту се свакако може одати признање и Ђијанти Ловаш која је са њеним „Бубамарама“ поставила темеље за све ово данас. Данас у Гимназији за опстанак „сцене“ могу још увек да рачунају на тај мали „регрутни центар“.
Сигурно први бенд који је пре, сада већ три године, засвирао у простору доле у подруму био је Generation Z. Први бенд који је снимио први „школски хит“, наступао на великим бинама, мењао састав, мењао стил и растао у складу са временом и „одрастао“ онако органски у том простору. Окосница тог бенда је од почетка био Огњен Спајић, који је чак и са годину дана паузе током које је био на размени у Америци лако поново стао на бину и окупио Generation Z поново.
„Generation Z је настао коју годину пре отварања “подрума”, тако да ми у смислу настанка бенда немамо директних додирних тачака са настанком “подрума”. Наравно, имамо са школом. Мени је изузетно драго да сам био присутан приликом стварања и реализовања идеје “подрума”. Оно што ми је још драже јесте да ће то остати иза мене након што матурирам за неке нове клинце да развијају локалну музичку сцену. Гимназија је нама итекако изашла у сусрет као бенду током ове три године колико бенд постоји. Наш други сингл „Дете 21. века“, који је освојио титулу Хита Године 2022. Топ Листе Бунт по избору публике, је снимљен у ходницима наше школе. Оно што је нама “подрум” допринео јесте проширивање вршњачке сцене која је врло плодна и бујна за једну варошицу. Морам такође истаћи и труд професора и директора Гимназије да примети младе таленте и да им пруже прилику да се покажу и широј публици. Нама је указала прилика за то и ове године када смо представљали Гимназију на републичком такмичењу Rock Serbika где смо освојили снимање ауторске песме. – рекао је Оги.
У банду Generation Z сада поред Огија са њим раде, пишу музику, стварају, вежбају Ана Хорват, Давид Пап и однедавно имају и женски вокал Јовану Батинић.
„Маршали“ су бенд који тренутно када је у питању „велика“ сцена имају највећи степен „видљивости“, њихови синглови врте се на свим већим радио станицама, имају изузетно препознатљив стил, можда „највише“ бечејски. Бенд се прилично ослања на бечејско поп наслеђе бендова из 90-тих који и данас раде. Нешто што се и на глобалној сцени региона препознаје као продукт „бечејске сцене“. Негде на трагу бендова попут Ева Браун, Попсајкл, Ребел Стар и других. У „Маршалима“ данас свирају Страхиња Танасијин, Катарина Пивнички, Душан Ивановић, Матеја Стражмештеров и Немања Радосављевић.
Испред овог бенда нама данас за овај текст стоји „мален са гитаром“ Страхиња Танасијин, добар део песама највећим делом имају његов ауторски печат, посебно текстови песама али полако можемо да приметимо и све присутнији ауторски израз и других чланова бенда.
„Сама чињеница да можемо да причамо о некаквој бечејској сцени што се бендова тиче је апсолутно разлог за срећу. Ауторска музика је у Бечеју пре две/три године била веома незаступљена, и ако и јесте била присутна, то је најчешће било код великих, старих, играча. Спој жеље у мојој генерацији, и одзива одговорних, који су ту да нам омогуће нешто попут простора за пробе, проузроковао је позитивну реакцију и свакако скок на том пољу. „Подрум“, како га називамо, верујем сви који уживамо његово постојање, је простор који је заједничким снагама, нас, ученика Гимназије и директора установе врло брзо опремљен и оспособљен за пробе бендова. И то је заиста значајна ствар, то пружање простора где ће млади имати прилику да усавршавају свој таленат, је степеник који се не сме прескочити на том путу ка неком коначном остварењу.“ – рекао нам је Страхиња о томе колико им значи цела та логистика која им омогућује да раде и стварају.
Најмлађи бенд и донекле још увек непознаница за већину и у самој школи је бенд НиКола, иако је основан пре само неколико месеци они су већ пронашли свој простор у „Гимназијској сцени“, вредно вежбају, стварају своје прве песме, праве прве хитове који су већ сада, после одржане прве свирке на бенефиту „Илузија слободе“ пре неколико недеља њиховим вршњацима већ препознатљиви.
На свирци у Позоришном клубу њихови другари из школе знали су већ текстове песама, успели су да измаме и „шутку“ што је у складу са њиховим стилом који је свакако мало јачи звук, неки панк рок са примесама пост панка.
Душан Гајинов свира бас гитару и вокал је у бенду и најмлађи је од свих са којима смо данас разговарали. На њему ће остати најважнији „терет“ да буде линк који ће, када неки од сада већ младих музичара, за који месец матурирају и оду даље. У бенду НиКола свирају поред Гајинова и Филип Басарић, Огњен Спајић и Доротеја Мраовић.
„Наш бенд је настао у јулу-августу ове године, с тим што идеја постоји јако дуго, с обзиром на то да смо Филип и ја још прошле године дискутовали о могућности прављења бенда и када су се Доротеја и Огњен придружили коцкице су се скроз склопиле. Веома је важно, када говоримо о стилу музике који свирамо да кажем да на сваког од нас утичу различити жанрови музике. Ја бих за себе конкретно споменуо Криву истину и Марчела као моје главне инспирације што се тиче писања текстова, а ту бих можда од страних бендова додао и Have Heart и Rise Against. Са музичке стране, рекао бих да немамо неки посебан утицај. Тренутно план нам је да што више свирамо и да покажемо како радимо, наше идеје, ставове и креативносt што већем броју људи, публици, јер ово што радимо је чиста љубави према музици. Ја бих јако волео да заувек у нама остане тај жар и никад не угаси. Колаборација у бенду је веома важна но можда је најлепши део тог писања и стварања музике заједно је тај када сви седнемо да напишемо нешто и све се то на крају уклопи без обзира на различита размишљања које имамо. Рад у бенду се састоји из договора и то форсирамо од првог дана. Дакле, свако има право да уложи вето у нешто што му се не свиђа и свачија идеја се подједнако уважава. Што се проба тиче, трудимо се да их имамо сваке недеље и оквирно трају око два сата. Но за сада све ово је јако забавно и пре свега желимо да имамо подршку наших пријатеља који дођу на концерт, пошто мислимо да је наша музика доста другачија од онога што наши вршњаци слушају. Ја се надам да ће бити вољни и у будућности да долазе на наше свирке, јер смо до сад одржали само једну, која је из нашег угла прошла добро. Простор у подруму нам јако пуно значи. Захваљујући директору Гимназије професору Миодрагу Басарићу имамо сјајне услове да несметано развијамо своју креативност.“ – каже Гајинов.
Он нам је управо овим и одговорио шта даље, за сада полако бар да одраде и другу свирку али шта следи за оне који су сад већ мало озбиљније ушли у музичке воде.
Оги (Generation Z) Спајић био нам је мало мистериозан – „Ја сам неко ко не воли да даје обећања, већ више преферирам готове производе. Тако да ћу о плановима овог пута прећутати. Могу само да кажем да спремамо свашта, али кад дође време за то, причаћемо.
Страхиња је био нешто мало отворенији „Управо се спремам за полазак, идемо да миксујемо нову песму, која ће, ако нам се свемир осмехне изаћи, заједно са спотом и компилацијом фотографија негде у јануару. А 14. фебруара је планирано објављивање ремастероване верзије нашег трећег сингла – „Љубавне промаје“, баш на годишњицу изласка, уз спот који ће се, такође, појавити на нашем Јутјуб каналу. Такође сам поносан што смо и ми прошле године учествовали и победили на такмичењу Rock Serbika па је тако наша Гимназија и ове године имала свог представника. Идуће године очекујемо НиКолу на бини KCZR-a да наставе овај низ победа.“
Какви год били њихови планови директор Гимназије Миодраг Басарић нам је најавио да се планира ускоро један велики заједнички наступ сва три бенда поводом прославе велике годишњице бечејске Гимназије – 100 година од оснивања.
Што се тиче Гимназије она „планира“ да стоји ту где јесте већ тачно 100 година. У подруму ће се наредних стотинак година смењивати генерације, ко зна шта ће се тамо свирати тада, оно што се надамо да ће остати је ипак дух младости, креативност и музика као манифестација слободе изражавања.
Т.Д.
„Маршали“ ће наступити крајем фебруара на Беовизији
Непосредно пред сам крај године објављена је вест у скоро свим домаћим медијима да је за овогодишњу Беовизију група Буч Кесиди дисквалификована за наступ у полуфиналу избора за песму Евровизије јер је њихова песма раније објављена на неким фестивалима што није било према пропозицијама овог такмичења. Као следећи на листи такмичара (иако у првом цугу су били „први испод црте“) „Маршали“ су добили прилику да наступају на овогодишњој Беовизији са песмом „По полицама сећања“. Гимназијалци али и цео Бечеј навијаће свесрдно за њих крајем фебруара месеца када буде одржано такмичење за Еусросонг.