Ekonomija: Bojkot prodavnica zbog visokih cena hrane

U celoj Srbiji trenutno je aktuelan bojkot velikih trgovinskih lanaca zbog visokih cena hrane i marži koje još dodatno poskupljuju, pre svega prehrambene, proizvode. Visoke cene hrane imaju verovatno najveći uticaj na standard života u Srbiji kao i na veoma visok stepen siromaštva.

Udruženje potrošača „Efektiva“ početkom protekle nedelje pozvalo je građane na bojkot trgovinskih lanaca u trajanju od pet dana. U pitanju je bojkot pet velikih trgovinskih lanaca Deleze (Maxi i Shop&Go), Merkator (Idea, Roda, DIS), Lidl i Univerexport sa idejom da se ovaj bojkot i produži.

Iz udruženja pozivaju da se bojkotuju veliki trgovinski lanci tako što će kupci u svojim sredinama naći alternativu u vidu malih radnji, pijaca ili u formi kupovine od proizvođača direktno.

U saopštenju udruženja potrošača navedeno je kao savet građanima da u malim trgovinama kupuju glavnicu potrebnih stvari, da se „strpe malo“ čak i ako te trgovine nemaju veliku mogućnost izbora i da u velikim marketima kupuju samo „ono osnovno“ i na akciji. Pored samog bojkota u cilju sniženja marži jedan od ciljeva ove akcije je i trajnija promena navika potrošača.

No, kakve su navike potrošača u Bečeju i okolini, koliko je zaista moguć ovakav vid „protesta“ kupaca kod nas?

Desetak, pa i više, godina unazad Bečej je polako počeo da se okreće sve više ka velikim trgovinskim lancima i kada je nabavka hrane u pitanju, pre svega, vrlo vidno su počeli da menjaju navike. Nekada neprikosnovena gradska pijaca, koja je oduvek bila u Bečeju i socijalni događaj nedelje sama po sebi, je polako počela da gubi svoj primat.

Tokom devedesetih godina veći deo bečejskih radnji pre-hrambene robe bili su mali lokalni lanci trgovina ili individualne prodavnice. Tokom sankcija godina i tokom rata lokalni lanac marketa bivši „Zedika“ kasnije Bečejpromet uspeo je skoro u potpunosti da pokrije teritoriju opštine Bečej svojim prodavnicama.

No, u prvoj deceniji ovog veka počeli su da ulaze sve agresivnije na naše tržište veliki lanci i polako su zatvarali najpre male individualne radnje a zatim, na kraju i lokalne lanace prodavnica. Paralelno sa tim državna ekonomija se okreće uvozu robe široke potrošnje, privreda i proizvodnja ne uspevaju da drže korak sa trgovinskim kompanijama.

Veći marketi su na naše malo tržište tokom tog vremena dolazili, ali i odlazili. KTC je bio prvi veći market koji se zatvorio jer je izgubio bitku u konkurenciji, usledili su Tempo i još neki, otvarali su se neki novi regionalni marketi pa i novi lokalni lanci prodavnica poput Tisakopa ili Matića koji i danas rade jer su se bazirali na male lokalne radnje u delovima grada gde nema velikih marketa.

U Bečeju su ipak veliku ulogu u tome koliko će market opstati imale i lokacije prodavnica. Trku za dobru lokaciju započeo je Maksi. Koristeći poziciju kao jedini market tog tipa na odličnoj lokaciji Maksi je dugo držao primat u gradu. Dolaskom najpre Tempa, Univera, Idea marketa i drugih, Bečejci su se polako navikavali na kupovinu u tim velikim lancima, sve manje se kupovala hrana na pijaci i od lokalnih proizvođača, male radnje bile su tu samo za osnovne stvari.

Cene hrane na pijaci su pratile uglavnom cene u marketima. Maksi je bio znatno skuplji u Bečeju nego u Novom Sadu. Dolazak Lidla je celu tu trku prekinuo i u jednom periodu dominacija ovog nemačkog trgovačkog lanca bila je u Bečeju neprikosnovena. Polako sada vraćaju se „u konkurenciju“ ostali marketi, kao na primer Univer koji, prema svim podacima, ima najnižu maržu, Maksi ima sve više „sniženih proizvoda“, na tržište su uleteli i neki regionalni lanci prodavnica (SP, Gomeks).

Dakle, u Bečeju trenutno se „bore“ za kupce svi oblici marketa, svih veličina, pijaca ponovo postaje kupcima porodična tradicija, počinju da ulaze na tržište i mala gazdinstva jer je internet omogućio da se roba prodaje i direktno od proizvođača naručivanjem i isporukom. Tržište napreduje, ali cene hrane i dalje rastu.

Ispostavilo se da nisu samo marže problem, iako su dobar deo problema, nego je problem pre svega proizvodnja hrane koje je i u ovim poljoprivrednim krajevima potpuno devastirana. Ovaj bojkot taj problem neće rešiti.

Velike trgovine su već krenule da rešavaju posledice smanjene potrošnje koja je kratkotrajno bila posledica bojkota. Upotrebili su sve moguće „trikove“ nudeći velike popuste u radnjama, veliki broj proizvoda na akcijama i kao i onomad državna kampanja „najniže cene“ to je samo privremeni predah za kućne budžete građana. To je, dakle, samo privremeni flaster na ranu jer cene hrane neće biti i trajno snižene, kupovna moć građana neće porasti, neće čak ni prestati da pada toliko u sunovrat.

Koliko je bečejskim potrošačima, posebno penzionerima i domaćinstvima koje jedva sastavljaju kraj sa krajem, svaka ušteda na hrani bitna videlo se ovih dana, bez obzira na bojkot, u svim marketima pohrlili su kupci da pronađu artikle sa „žutim ili narandžastim nalepnicama“ i nešto uštede i na samom bojkotu.

Još koji mesec, „vratiće“ se i pijaca, a uvek postoji i šverceraj i tezge sa hranom i kućnom hemijom iz Mađarske koje su sve više atraktivne za Bečejce jer je razlika u ceni u odnosu na naše trgovine sve veća.

U svakom slučaju u ovom momentu bojkot u Bečeju ne uspeva nešto naročito ali pijaca i lepo vreme će možda ipak da pomognu u narednom periodu.