Економија: Бојкот продавница због високих цена хране

У целој Србији тренутно је актуелан бојкот великих трговинских ланаца због високих цена хране и маржи које још додатно поскупљују, пре свега прехрамбене, производе. Високе цене хране имају вероватно највећи утицај на стандард живота у Србији као и на веома висок степен сиромаштва.

Удружење потрошача „Ефектива“ почетком протекле недеље позвало је грађане на бојкот трговинских ланаца у трајању од пет дана. У питању је бојкот пет великих трговинских ланаца Делезе (Maxi i Shop&Go), Меркатор (Idea, Рода, ДИС), Лидл и Univerexport са идејом да се овај бојкот и продужи.

Из удружења позивају да се бојкотују велики трговински ланци тако што ће купци у својим срединама наћи алтернативу у виду малих радњи, пијаца или у форми куповине од произвођача директно.

У саопштењу удружења потрошача наведено је као савет грађанима да у малим трговинама купују главницу потребних ствари, да се „стрпе мало“ чак и ако те трговине немају велику могућност избора и да у великим маркетима купују само „оно основно“ и на акцији. Поред самог бојкота у циљу снижења маржи један од циљева ове акције је и трајнија промена навика потрошача.

Но, какве су навике потрошача у Бечеју и околини, колико је заиста могућ овакав вид „протеста“ купаца код нас?

Десетак, па и више, година уназад Бечеј је полако почео да се окреће све више ка великим трговинским ланцима и када је набавка хране у питању, пре свега, врло видно су почели да мењају навике. Некада неприкосновена градска пијаца, која је одувек била у Бечеју и социјални догађај недеље сама по себи, је полако почела да губи свој примат.

Током деведесетих година већи део бечејских радњи пре-храмбене робе били су мали локални ланци трговина или индивидуалне продавнице. Током санкција година и током рата локални ланац маркета бивши „Зедика“ касније Бечејпромет успео је скоро у потпуности да покрије територију општине Бечеј својим продавницама.

Но, у првој деценији овог века почели су да улазе све агресивније на наше тржиште велики ланци и полако су затварали најпре мале индивидуалне радње а затим, на крају и локалне ланаце продавница. Паралелно са тим државна економија се окреће увозу робе широке потрошње, привреда и производња не успевају да држе корак са трговинским компанијама.

Већи маркети су на наше мало тржиште током тог времена долазили, али и одлазили. КТЦ је био први већи маркет који се затворио јер је изгубио битку у конкуренцији, уследили су Темпо и још неки, отварали су се неки нови регионални маркети па и нови локални ланци продавница попут Тисакопа или Матића који и данас раде јер су се базирали на мале локалне радње у деловима града где нема великих маркета.

У Бечеју су ипак велику улогу у томе колико ће маркет опстати имале и локације продавница. Трку за добру локацију започео је Макси. Користећи позицију као једини маркет тог типа на одличној локацији Макси је дуго држао примат у граду. Доласком најпре Темпа, Универа, Идеа маркета и других, Бечејци су се полако навикавали на куповину у тим великим ланцима, све мање се куповала храна на пијаци и од локалних произвођача, мале радње биле су ту само за основне ствари.

Цене хране на пијаци су пратиле углавном цене у маркетима. Макси је био знатно скупљи у Бечеју него у Новом Саду. Долазак Лидла је целу ту трку прекинуо и у једном периоду доминација овог немачког трговачког ланца била је у Бечеју неприкосновена. Полако сада враћају се „у конкуренцију“ остали маркети, као на пример Универ који, према свим подацима, има најнижу маржу, Макси има све више „снижених производа“, на тржиште су улетели и неки регионални ланци продавница (СП, Гомекс).

Дакле, у Бечеју тренутно се „боре“ за купце сви облици маркета, свих величина, пијаца поново постаје купцима породична традиција, почињу да улазе на тржиште и мала газдинства јер је интернет омогућио да се роба продаје и директно од произвођача наручивањем и испоруком. Тржиште напредује, али цене хране и даље расту.

Испоставило се да нису само марже проблем, иако су добар део проблема, него је проблем пре свега производња хране које је и у овим пољопривредним крајевима потпуно девастирана. Овај бојкот тај проблем неће решити.

Велике трговине су већ кренуле да решавају последице смањене потрошње која је краткотрајно била последица бојкота. Употребили су све могуће „трикове“ нудећи велике попусте у радњама, велики број производа на акцијама и као и ономад државна кампања „најниже цене“ то је само привремени предах за кућне буџете грађана. То је, дакле, само привремени фластер на рану јер цене хране неће бити и трајно снижене, куповна моћ грађана неће порасти, неће чак ни престати да пада толико у суноврат.

Колико је бечејским потрошачима, посебно пензионерима и домаћинствима које једва састављају крај са крајем, свака уштеда на храни битна видело се ових дана, без обзира на бојкот, у свим маркетима похрлили су купци да пронађу артикле са „жутим или наранџастим налепницама“ и нешто уштеде и на самом бојкоту.

Још који месец, „вратиће“ се и пијаца, а увек постоји и шверцерај и тезге са храном и кућном хемијом из Мађарске које су све више атрактивне за Бечејце јер је разлика у цени у односу на наше трговине све већа.

У сваком случају у овом моменту бојкот у Бечеју не успева нешто нарочито али пијаца и лепо време ће можда ипак да помогну у наредном периоду.