Покажимо вољу, слушајмо се (2)

”Човек је данас суочен са најосновнијим избором; не између капитализма и комунизма, већ између роботизма (било да се ради о капиталистичкој или комунистичкој верзији) и хуманистичког социјализма заједнице. Већина чињеница указује да је данашњи човек изабрао роботизам, а то је, дугорочно гледано, избор лудила и деструкције. “Ерих Фром

Осећање личне среће и задовољста налази се негде између осећања корисности у друштву и остварености на послу којим се бавимо и осећаја слободе избора како проводимо време, дан. Иако тамо негде на том за нас скоро митолошком Западу све више је послова који дозвољавају одређену флексибилност у самосталном одређивању радног време, динамике посла јер је све више рад везан за напредне технологије које омогућавају да се посао обави ван радног места код нас овде изгледа да улазимо у касни 19. век јер све је више послова где се стоји поред машина, где се радно време продужава све више, где се све мање обраћа пажња на права запослених, на хуманост у односима на радним местима. Тај вакум где више нису примењива кроз историју радничког покрета остварена синдикална права јер су се околности и послови променили и чињенице да је криза синдикалне заштите радника свуда у свету очигледна код нас је искоришћена да се направи потпуни хаос у којем је новим “послодавцима” који су израсли из једног веома проблематичног периода “првобитне акумулације капитала” (да тако назовемо онај грабеж 90-тих где је све било легитиман начин за стицање капитала од шверца бензина до крађе у приватизацијама) скоро све дозвољно јер данас у држави постоји 25.000 (и словима двадесет и пет хиљада) синдикалних организација, а све више је радника који раде у нехуманим условима рада. Тај сулудо велики број разједињених организација основаних од стране углавном послодаваца који су обесмислили синдикално организовање довео је до тога да више нико не очекује да има било какву заштиту у радним односима. Као у свему осталом државне и јавне установе су “инкубатор” где је релативно још увек топло и заштићено док је свуда около (читај у приватном сектору) арктички хладно.

Данас у нашем друштву можда највећа поларизације је између оних који раде у државном и оних који раде у приватном сектору, тај јаз је непремостив а неразумевање највеће.

Као и у целој земљи и у Бечеју археолошки остаци синдикализма могу се наћи у неким бившим великим друштвеним предузећима који су приватизовани од стране државе крајем 90-тих и током прве деценије овог века (Сојара, ПИК, Линде Гас) и у јавним установама и предузећима. Бечеј као град који је имао углавном само таква предузећа у прошлости и где није било до почетка 2000тих неке веће назнаке самосталне приватне иницијативе у локалним предузећима још увек има те фосилне остатке синдинкализма али наравно у разједињеној форми са префиксима зависни/езависни/грански/смостални. Када су у питању предузећа коју су сами нови предузетници основали (мисли се од сопственог капитала без обзира како су до њега дошли) као и у остатку државе ретке су фирме које имају синдикалне организације или било какво тело у фирми које служи да заштити права радника. Оно мало приватника који оснивају синдикате раде то само да би поставили живи људски зид између себе и радника где постављају своје људе који ће им омогућити да не долазе у ситуацију да морају да се суоче са незадовољством радника или запослених.

У међувремену у овом граду стасавају генерације које имају потпуно погрешну представу о томе да је прерогатив искључиво послодавца, државног или приватног да им лимитира онај осећај личне среће са почетка приче.
Државна политика промоција наше државе као раја за стране инвеститоре искључиво зато што нам је радна снага јефтина и не захтева много, тачније не захтева ништа осим можда редовне плате допринела је да се привлаче они инвеститори који су иначе у потрази за местима где могу да максимално смање трошкови рада и да се извуче максималан профит а на тај начин не могу да раде у сопственој држави јер им то не дозвољавају закони, синдикати, држава са много ригорознијом пореском политиком, веома велике обавезе за осигурања радника и др.

Која је бечејска општинска политика када је у питању локални економски развој и однос са могућим инвеститорима у граду? Да ли су права радника на синдикално организовање уопште тема о којој се преговара са могућим инвеститорима и да ли је тај интерес грађана Бечеја када је ова тема у питању уопште у фокусу локалне самуправе која се, према честим њиховим наводима, определила да направи позитивну привредну климу за инвеститоре?