Промоција књиге др Бориса Стојаковског „Цар Јован Ненад“

У Градском музеју Бечеј је пред прилично бројном публиком представљена књига о једној од најзанимљивијих историјских личности са ових простора. О књизи “Цар Јован Ненад, живот, дело и наслеђе Црног човека“ говорио је сам аутор, историчар Борис Стојковски који је публици поред саме личности из наслова књиге представио и процес истраживања материјала за књигу. Да би дошао до правих података и успео да их исфилтрира од легенди и политичког тумачења, националних митова био је потребан дугогодишњи рад на прикупљању историјске грађе од локалних извора до извора из целе Европе. Личност цара Јована Ненада је, показало се, била у тим прилично историјски бурним временима 16. века када су се у Европи формирале државе или бар неки почетни облици појединих држава и још увек војевале битке између велепоседника и локалних владара, веома упечатљива без обзира на то што је сама „владавина“ цара Јована Ненада била веома кратка. Било је то и време када још увек на историјској сцени имамо средњевековни манир формирања националних митова па је историјска грађа о Јовану Ненаду обиловала тим конструктом легенде о Црном човеку која је у оквиру историјског поступка истраживања морала бити рашчлањена.

Цар Јован Ненад је био самозвани српски цар познат и као Црни Јован, Фекете Иван, Черни Јован (и у популарној култури чак King John of Serbia) чије се краткотрајно царство може тумачити као почетак формирања Војводине као геополитичког појма. Наиме, након Мохачке битке (1526. године) када је Угарска краљевина подељена на три дела, негде између тока Дунава и Тисе појавио се на челу једне велике чете Јован Ненад као вођа, непознатог порекла и без „титуле“ убрзо је са, у једном моменту чак 15.000 војника заузео целу Бачку, део Срема и Баната и протерао Турке на кратко са тог простора. Заузео је Суботицу, и ту сместио престоницу, прогласио се за српског цара. Угарски племићи чије поседе је у Бачкој овојио су се организовали и након неколико битака које је Јован Ненад углавном добијао на крају су успели да га коначно поразе и врате своје територије веома крвавом покољу од скоро 8000 његових војника. После тог великог пораза преселио је престоницу у Сегедин, на кратко, али је убијен средином 1527. године на бојном пољу код Сенте. Војска му се убрзо након тога распала и био је то крај његовог „царства”.

Тумачење његовог „утицаја” на историјски развој овог простора је од самог почетка било подложно контекстуалној интерпретацији која је зависила често од националних извора и самих историчара који су се њиме бавили и у ком времену су радили истраживања. То је вероватно био и најтежи део рада на истраживању за ову књигу, одвојити често национално обојена тумачења и политичке манипулације од релевантне историјске грађе. Порекло цара Јована Ненада које је и до данашњих дана остало непознато као и како је могуће да се на историјској сцени појави без да је о њему било неких података о пре и после његове владавине и војне „операције” током те две године је посебно изазивало пажњу историчара, тумачења па се његово порекло у зависности од историјских интерпретација и националне припадности историчара оно мистификује или „разоткрива”.

Монографија Бориса Стојковског је у сваком случају занимљиво штиво и веома добро опремљена књига која ће и онима који нису историчари бити „белетристички” занимљива за читање, има веома много историјски аутентичних докумената из архива широм света а сама личност цара Јована Ненада у данашњој (постисторијској) конструкцији митова може бити интересантна за оне који воле легенде и приче из давнина.

Једна занимљивост која је везана за интерпретацију личности Јована Ненада у популарној култури: У филму „Људи мачке“ из 1942. године Жака Тарнера Ирена Дубровна, главни протагониста филма, показује фигуру на којој је приказан Јован Ненад (Краљ Џон од Србије) како на уздигнутом копљу има набоден леш мачке. Ирена у филму прича легенду о томе да се Јован Ненад борио против сатанистичких вештица које су имале способност да се транформишу у мачку.