Боловања и зараде током изолације

Након периода ванредног стања када смо уживали у благодетима „јединог града без коронавируса“ у овом продуженом првом или на почетку другог таласа епидемије ствари су и у Бечеју почеле да се компликују па смо сведоци да сваког дана број заражених расте и да је све више људи који су били у контакту са зараженима особама којима је пропоручена мера изолације од стране изабраних лекара. Испред Covid амбиланте у Дому здравља свакодневно све је више људи који чекају на тестирање брзим серолошким тестовима, све више је грађана који су у изолацији код куће и чекају да буду тестирани. Последице релативне опуштености које је донела уљуљканост током ванредног стања све су видљивије. Ненавикнути на неке озбиљније мере заштите и на опрез као бомба је протутњала информација градом о броју заражених особа па и о здравственим личним подацима појединца у граду са гомилом непроврених информација. Паланачка инфо мрежа која је невероватном брзином протока информација данима покривала скоро цео град успела је да веома брзо направи скоро атмосферу линча и панике у граду. Људима, нашим суграђанима, који су заражени или су у страху од исхода док чекају резултате то је у овом тренутку најмање потребно.
Још једна неизвесност са којом се суочавају је и како ће све то утицати на њихову егзистенцију као и на егзистенцију свих особа које су се због контакта са зараженим особама нашле у лекарски препорученој изолацији. Већ сада у овом моменту у нашој општини је веома мали број фирми у којима бар неко није био у контакту са зараженим особама или је принуђен на период изолације од 14 дана. На самом почетку ове нове туре епидемије истекао је и онај период од три месеца током које је запосленима у свим фирмама држава исплаћивала минималну зараду. Дакле у овај нови турнус корона епидемије ушли смо сви и послодавци и запослени заједно без било какве „сигурносне мреже“.

Шта се тачно дешава у ситуацији када је неко или заражен или је у изолацији и шта су обавезе послодаваца према запосленима који аутоматски по лекарској препоруци отварају боловања? Прво и основно је утисак да држава није спремна на овакву ванредну ситуацију чак и ако је у питању само законска регулатива. У законским одредбама шта су законске обавезе и запослених и послодаваца у овој „ванредној ситуацији“ влада тренутни хаос који је још више подстакнут могућностима за различита тумачења. Који тачно процената зараде је послодавац дужан да исплати раднику у случају отвореног боловања без обзира да ли је болестан или само у изолацији? Ово је пре свега било неопходно да држава системски уреди и да то уради одмах на почетку ове пандемије, али није. Када нема јасних правила наравно да ће власницима предузећа који ионако траже начин да изађу из проблема који су их задесили свашта падати на памет. Наравно, у јавном сектору је као и увек то све много једноставније јер то држава покрива али приватни сектор је друга прича. Ако држава у овим околностима не постави јасна правила која се односе баш на ову ситуацију сада онда ће сваки послодавац имати прерогатив да одлучује у складу са интересиме своје фирме.
До сада држава је уредила правила за исплате само за одређене категорије послова који су и иначе у државном сектору: само лекари, сестре, медицинско особље, војници и полицајци, који су се изложили коронавирусу обављајући свој посао, могу да рачунају на 100 одсто зараде за време изолације, без обзира да ли тестови кажу да су заражени или не. Осталим запосленима углавном следује законски минимум од 65 одсто плате, исто као за боловање, осим ако сам послодавац не одлучи другачије. Сто одсто зараде исплаћује се и ако радник, управо да не би примао мању плату, за време изолације користи годишњи одмор, који послодавци великодушно одобравају. Сто одсто зараде примају И сви они који су на минималцу јер умањење у случају боловање не може да буде ниже од минималне зараде.

Али, ни то није неко чврсто правило.

Дакле, овде је реч о запосленима који су у изолацији, били здрави и болесни, којима њихово радно место не дозвољава да раде од куће и за које у овом тренутку постоји неколико сценарија исплате зарада који се већ примењују у пракси. Накнаду у висини од 65 одсто плате добијаће већина запослених чији се послодавац руководи одредбама Закона о раду и Закона о здравственом осигурању. Овај износ предвиђен је за случај боловања и не може бити испод овог процента. Наравно, постоје и оне ретке фирме које су колективним уговорима (што значи да запослени имају и неку какву такву синдикалну заштиту) закљученим са запосленима предвиделе и неки већи проценат на скали, између 65 и 100 одсто накнаде плате. Но, има и запослених који примају и мање од овог износа. Послодавци који су запослене послали на принудне одморе, из било ког разлога, уплаћују им накнаду плате у износу од 60 одсто.Када су у питању радници који раде на привремено-повременим пословима,они немају право ни на какве годишње одморе, боловања и слично. Накнада коју они примају за свој рад може у старту да буде и нижа од минималне зараде. Они у случају изолације и одсуства са посла остају – без динара.

Могућности су бескрајне, али је могућих решења, на жалост, још више. Ово је само оно што је могуће и обавезно по закону, а то је у Србији углавном само врх леденог брега проблема јер ту није укалкулисана позната “инвентивност” наших “привредника” када је у питању могућа злоупотреба радних права запослених.