Да ли је ово крај света који познајемо …
Негде на почетку прошле недеље, што у контексту скоријих догађања изгледа као прошле године, објављено је да је песма групе REM „It’s the end of the world as we know it“ из 1987. године 33 године касније опет постала хит број један на листама. „Крај света који познајемо“ је одлична музичка илустрација за наочиглед гомилање катастрофалних или драматичних промена и догађаја у последњих десетак и више година (економских криза, ратова без краја, тероризма, доминације потпуно ирационалних популиста на власти у великом броју држава, све већих социјалних неједнакости, деградација и комерцијализација информације (истине), културе, образовања) било је само питање дана када ће се наћи непосредан повод да све то кулминира у неком облику.
Сад док све ово још увек траје, јако је тешко одредити шта је то што ће ова глобална епидемија оставити за собом, али неку пројекцију можемо направити бар у форми сањарења коју иначе психолози потенцирају и препоручују ових дана као један од одговора на реалност, усамљеност, затварање и (само)изолацију.
Кажу да је својевремо пандемија куге направила Хуманизам као покрет, да је „просветљење“ о немоћи, до тада неприкосновеног ауторитета за сва фундаментална питања људске егзистенције, цркве, отворила пут за то да човек постане централни фокус свега од филозофије до уметности. Како је то тада и у којој мери утицало на обичан народ никада нећемо сазнати јер у тренуцима када су износили мртве из града и села на гомили у дрвеним запрежним колима тешко да је било ко од њих размишљао о било чему другом осим о пуком преживљавању.
Насупрот томе данас, са овом новом глобално раширеном епидемијом која може бити од пресудне важности за све социјалне, друштвене и економске промене, имамо 24/7 пресију и масовну какофонију коју праве лајв верзије појединачних животних прича, кукњаве, породичне драме, мачеће догодовштине, туторијали за израду зечева од чарапа, теоретичари завера, и све то у време када имамо апсолутни недостатак било каквих облика ауторитета којима се верује од државе, науке, религије. Ко може да размишља о будућности док пратимо милионске мелтдауне „самоизолованих“ пред камерама и док је бука заглушујућа.
Већина од нас данас све ово преживљава кроз социјалне мреже које преносе информације и истовремено све те исте информације деградирају и изједначавају у небитности у формату који не преживи ни оних ворхоловских 15 минута. Одговор за силазак са овог рингишпила који пуном брзином вози од личног до глобалног, од страха до храбрости, од осећања заједништва до усамљености, од пожртвованости до себичности је ипак питање шта ће бити после.
И док полако термин „социјално дистанцирање“ почиње да нервира због тога што, да употребимо жаргон социјалних мрежа, трендује није нелогично поставити питање колико ће ово заиста оставити последице на социјалне контакте у будућности. Након завршетка ове пандемије (колико год да потраје) да ли ће дистанцирање од других и затварање у сопствени микросвет са погледом кроз камеру наставити да трендује? Без икакве сумње може се претпоставити да ће оставити последице на начин како свако од нас гледа на урбанитет, на заједнички живот са другима у лимитираном простору урбанизованих насеља. Живот у градовима у контексту цивилизацијског развоја представља наш добровољни данак енергетској ефикасности, удобности, доступности садржаја (науштрб живота у складу са природом) као што су и ове савремено устројене државе наше добровољно одрицање од слободе зарад социјалне и физичке сигурности (ма колико им се понекад приписивала нека митска предодређеност да постоје). Но, можда нас ово принудно одрицање од социјалних контаката научи да ценимо ту удобност и сигурност у колективу. Можда нас научи и да боље редефинишемо шта „колектив“ значи у контексту садашњих потреба савременог човека.
Оно што је већ сада усред овог хаоса постало болно очигледно, како тамо негде „напољу“ у другим државама, (и ту скоро ниједна држава није остала поштеђена утиска да је недовољно ефикасна) тако и овде у Србији да су људи већ одавно препуштени себи, случају, недовољно збринути и да држава (систем) најмање мисли о добробити својих грађана. Када је у питању здравље грађана од оног некадашњег СФРЈ колективног универзалног здравственог осигурања остало је само оно што није могло тако лако да се уништи (неки стари кадрови, изграђене болнице, неприватизовано здравствено осигурање) али су и ти углавном људски ресурси, на ивици уништења. Са социјалним програмима за становништво које је све масовније у потреби за истим се углавном експериментише последњих пар деценија. Чак и они који у оваквом систему успевају да преживе жртве су дивљања напримитивнијег облика „капитализма у настајању“ које је оставило грађане без заштите радних права уцењене да раде или да остану без посла и на милост државним социјалним програмима. У таквој ситуацији епидемија која предвиђа потпуну блокаду социјалног и економског живота и на краће време сигурно ће оставити драматичне последице. У сваком случају довољно велике да све крене да се преиспитује. Питање је само колико ћемо имати снаге да то искористимо као евентуалну могућност за промене. Да ли ће се из ових веома прогресивних демонстрација социјалне укључености, хуманости и саморганизовања изродити нешто корисно да опстане. И пре свега да ли ће то све пронаћи свој пут у политику и редефинисати политички живот у држави.
Сведоци смо да „држава“ за сада држи организацију свега (укључујући и наше приватности и слободе) током „ванредног стања“ чврсто у рукама јер је политичка гарнитура схватила да им од тога зависи опстанак после свега овог, но ипак сведоци смо и да су комуникационе технологије направиле паралелну информативну мрежу у чијој основи су самоорганизоване групе грађана које су решиле да саме себи помогну без да чекају државу да то уради. Није лако у данашње време бити самопрокламовани ауторитет за све. За сада напори и једних и других нису за подцењивање. Напротив. Једно је сигурно ништа после овог више неће бити исто.
Оно што ће сигурно остати као позитивна промена је лекција за све грађане о важности истинитих и правовремних информација, о томе да је потребно употребити и коју мождану ћелију кад селектујеш изворе истих, о важности поштовања науке као јединог ауторитета у оваквим ситуацијама, рационалног поступања, самодисциплине у контексту очувања сопствене и сигурности других, о томе да економија мора бити у служби социјалног прогреса и друштвено одговорна и да је за то свако од нас понаособ одговоран. Мораћемо па и овако на силу да научимо да су нам судбине дубоко повезане ако не желимо да имамо још једну овакву катастрофу иза које неће остати више ништа.
Тања Драпшин