Da li je ovo kraj sveta koji poznajemo …

Negde na početku prošle nedelje, što u kontekstu skorijih događanja izgleda kao prošle godine, objavljeno je da je pesma grupe REM „It’s the end of the world as we know it“ iz 1987. godine 33 godine kasnije opet postala hit broj jedan na listama. „Kraj sveta koji poznajemo“ je odlična muzička ilustracija za naočigled gomilanje katastrofalnih ili dramatičnih promena i događaja u poslednjih desetak i više godina (ekonomskih kriza, ratova bez kraja, terorizma, dominacije potpuno iracionalnih populista na vlasti u velikom broju država, sve većih socijalnih nejednakosti, degradacija i komercijalizacija informacije (istine), kulture, obrazovanja) bilo je samo pitanje dana kada će se naći neposredan povod da sve to kulminira u nekom obliku.

Sad dok sve ovo još uvek traje, jako je teško odrediti šta je to što će ova globalna epidemija ostaviti za sobom, ali neku projekciju možemo napraviti bar u formi sanjarenja koju inače psiholozi potenciraju i preporučuju ovih dana kao jedan od odgovora na realnost, usamljenost, zatvaranje i (samo)izolaciju.

Kažu da je svojevremo pandemija kuge napravila Humanizam kao pokret, da je „prosvetljenje“ o nemoći, do tada neprikosnovenog autoriteta za sva fundamentalna pitanja ljudske egzistencije, crkve, otvorila put za to da čovek postane centralni fokus svega od filozofije do umetnosti. Kako je to tada i u kojoj meri uticalo na običan narod nikada nećemo saznati jer u trenucima kada su iznosili mrtve iz grada i sela na gomili u drvenim zaprežnim kolima teško da je bilo ko od njih razmišljao o bilo čemu drugom osim o pukom preživljavanju.

Nasuprot tome danas, sa ovom novom globalno raširenom epidemijom koja može biti od presudne važnosti za sve socijalne, društvene i ekonomske promene, imamo 24/7 presiju i masovnu kakofoniju koju prave lajv verzije pojedinačnih životnih priča, kuknjave, porodične drame, mačeće dogodovštine, tutorijali za izradu zečeva od čarapa, teoretičari zavera, i sve to u vreme kada imamo apsolutni nedostatak bilo kakvih oblika autoriteta kojima se veruje od države, nauke, religije. Ko može da razmišlja o budućnosti dok pratimo milionske meltdaune „samoizolovanih“ pred kamerama i dok je buka zaglušujuća.

Većina od nas danas sve ovo preživljava kroz socijalne mreže koje prenose informacije i istovremeno sve te iste informacije degradiraju i izjednačavaju u nebitnosti u formatu koji ne preživi ni onih  vorholovskih 15 minuta. Odgovor za silazak sa ovog ringišpila koji punom brzinom vozi od ličnog do globalnog, od straha do hrabrosti, od osećanja zajedništva do usamljenosti, od požrtvovanosti do sebičnosti je ipak pitanje šta će biti posle.

I dok polako termin „socijalno distanciranje“ počinje da nervira zbog toga što, da upotrebimo žargon socijalnih mreža, trenduje nije nelogično postaviti pitanje koliko će ovo zaista ostaviti posledice na socijalne kontakte u budućnosti. Nakon završetka ove pandemije (koliko god da potraje) da li će distanciranje od drugih i zatvaranje u sopstveni mikrosvet sa pogledom kroz kameru nastaviti da trenduje? Bez ikakve sumnje može se pretpostaviti da će ostaviti posledice na način kako svako od nas gleda na urbanitet, na zajednički život sa drugima u limitiranom prostoru urbanizovanih naselja. Život u gradovima u kontekstu civilizacijskog razvoja predstavlja naš dobrovoljni danak energetskoj efikasnosti, udobnosti, dostupnosti sadržaja (nauštrb života u skladu sa prirodom) kao što su i ove savremeno ustrojene države naše dobrovoljno odricanje od slobode zarad socijalne i fizičke sigurnosti (ma koliko im se ponekad pripisivala neka mitska predodređenost da postoje). No, možda nas ovo prinudno odricanje od socijalnih kontakata nauči da cenimo tu udobnost i sigurnost u kolektivu. Možda nas nauči i da  bolje redefinišemo šta „kolektiv“ znači u kontekstu sadašnjih potreba savremenog čoveka.

Ono što je već sada usred ovog haosa postalo bolno očigledno, kako tamo negde „napolju“ u drugim državama, (i tu skoro nijedna država nije ostala pošteđena utiska da je nedovoljno efikasna) tako i ovde u Srbiji da su ljudi već odavno prepušteni sebi, slučaju, nedovoljno zbrinuti i da država (sistem) najmanje misli o dobrobiti svojih građana. Kada je u pitanju zdravlje građana od onog nekadašnjeg SFRJ kolektivnog univerzalnog zdravstvenog osiguranja ostalo je samo ono što nije moglo tako lako da se uništi (neki stari kadrovi, izgrađene bolnice, neprivatizovano zdravstveno osiguranje) ali su i ti uglavnom ljudski resursi,  na ivici uništenja. Sa socijalnim programima za stanovništvo koje je sve masovnije u potrebi za istim se uglavnom eksperimentiše poslednjih par decenija. Čak i oni koji u ovakvom sistemu uspevaju da prežive žrtve su divljanja naprimitivnijeg oblika „kapitalizma u nastajanju“ koje je ostavilo građane bez zaštite radnih prava ucenjene da rade ili da ostanu bez posla i na milost državnim socijalnim programima. U takvoj situaciji epidemija koja predviđa potpunu blokadu socijalnog i ekonomskog života i na kraće vreme sigurno će ostaviti dramatične  posledice. U svakom slučaju dovoljno velike da sve krene da se preispituje. Pitanje je samo koliko ćemo imati snage da to iskoristimo kao eventualnu mogućnost za promene. Da li će se iz ovih veoma progresivnih demonstracija socijalne uključenosti, humanosti i samorganizovanja izroditi nešto korisno da opstane. I pre svega da li će to sve pronaći svoj put u politiku i redefinisati politički život u državi.

Svedoci smo da „država“ za sada drži organizaciju svega (uključujući i naše privatnosti i slobode) tokom „vanrednog stanja“ čvrsto u rukama jer je politička garnitura shvatila da im od toga zavisi opstanak posle svega ovog, no ipak svedoci smo i da su komunikacione tehnologije napravile paralelnu informativnu mrežu u čijoj osnovi su samoorganizovane grupe građana koje su rešile da same sebi pomognu bez da čekaju državu da to uradi. Nije lako u današnje vreme biti samoproklamovani autoritet za sve. Za sada napori i jednih i drugih nisu za podcenjivanje. Naprotiv. Jedno je sigurno ništa posle ovog više neće biti isto.

Ono što će sigurno ostati kao pozitivna promena je lekcija za sve građane o važnosti istinitih i pravovremnih informacija, o tome da je potrebno upotrebiti i koju moždanu ćeliju kad selektuješ izvore istih, o važnosti poštovanja nauke kao jedinog autoriteta u ovakvim situacijama, racionalnog postupanja, samodiscipline u kontekstu očuvanja sopstvene i sigurnosti drugih, o tome da ekonomija mora biti u službi socijalnog progresa i društveno odgovorna i da je za to svako od nas ponaosob odgovoran. Moraćemo pa i ovako na silu da naučimo da su nam sudbine duboko povezane ako ne želimo da imamo još jednu ovakvu katastrofu iza koje neće ostati više ništa.

Tanja Drapšin