Gimnazija Bečej: Ognjen Spajić – školska godina u Americi

Učenik, sada završnog razreda Gimnazije Ognjen Spajić je prethodnu školsku godinu završio u srednjoj školi Tulare Union High School u kalifornijskom gradiću Tuleri. On je učestvovao u FLEX programu kulturne razmene Kancelarije za obrazovanje i kulturu i Stejt departmenta Vlade SAD. U Republici Srbiji FLEX program sprovodi Američki savet za međunarodno obrazovanje. Ovaj program omogućuje učenicima iz cele Srbije da besplatno provedu jednu školsku godinu u SAD, pohađajući američke škole i živeći sa američkim porodicama.

Osnovni cilj FLEX programa je unapređenje razumevanja i razvijanje dugoročne saradnje između građana SAD i drugih država sveta. Stejt department Vlade SAD podržava razmenu učenika iz preko 50 zemalja kroz FLEX i druge programe. Od osnivanja programa 1993. godine na FLEX programu učestvovalo je do danas preko 30 hiljada učenika.

Ognjen se sredinom juna meseca vratio kući nakon završetka školske godine a ovih dana ponovo i u svoju školsku klupu u Gimnaziji i u svoj razred. O tome kakvo je njegovo iskustvo sa FLEX programom, sa školskim sistemom u SAD, sa načinom života uopšte u Americi kao i koliko su se njegova perspektiva u odnosu na naš školski sistem i način života promenili u toku godinu dana, razgovarali smo sa njim na samom početku nove školske godine.

Za sam početak, kako je ovih dana protekao povratak  nazad u školu, u Gimnaziju?

Očekivao sam da će biti mnogo teže vratiti se na naš obrazovni sistem, ali nije bilo tako. Lagano se već zahuktava godina, što mi je dalo malo više prostora da se ponovo „odomaćim“.

Kakvo je tvoje iskustvo sa FLEX programom, kakav je sistem prijavljivanja, koliko je bila zahtevna procedura?

Odlazak tako daleko na školovanje na godinu dana je prilično velika privilegija. Na program se prijavljuje online, nakon toga ima više krugova u kojima dolazi do selekcije učenike koji najviše odgovaraju programu. U tim krugovima dali su nam da pišemo eseje, imali smo intervjue, i razne manje zadatke pomoću kojih se može utvrditi da li smo spremni za program ili ne. Nije bilo lako ali upornost se isplati.

Kakav je bio tvoj prvi susret sa Amerikom, sa Kalifornijom?

Ostao sam prilično iznenađen sličnostima između Vojvodine i tog dela Kalifornije u kojem sam bio smešten. Tih deset meseci koje sam proveo tamo živeo sam u gradu Tuleri, u srednjoj  tzv. „poljoprivrednoj“ Kaliforniji, koji je, po meni, nešto kao Bečej u Kaliforniji. Sama ta centralna kalifornijska dolina jeste dosta slična Vojvodini, pre svega zbog poljoprivrede i stočarstva, ali jedna sličnost koja je mene prilično iznenadila jeste mentalitet. Od samog dolaska dočekala me je ogromna gostoljubivost Amerikanaca.

Kako ocenjuješ školski sistem, koliko se razlikuje ili kakve su sličnosti sa našim sistemom?

Školski sistem u Americi se dobrim delom zasniva na personalizaciji i razvijanju interesovanja kod učenika. Za razliku od našeg obrazovnogsistema u kojem imamo preko 15 predmeta u rasporedu, od kojih su samo 4 izborna, u mojoj školi u Tuleri sam imao 8 predmeta u rasporedu, od kojih je samo 3 bilo obavezno, a ostatak sam popunjavao sa predmetima koji su me zanimali ili koji sam smatrao da će mi biti važni za obrazovni profil. Način nastave je donekle sličan kao i kod nas uz upotrebu Google učionice, ali sve ostalo je totalno drugačije. Časovi tamo su trajali čak 80 minuta, dok je veliki odmor bio 45 minuta… Sportovi jesu ali i nisu vanškolska aktivnost. Pošto se uglavnom trenira u sklopu školskog tima, sportove (u mom slučaju plivanje i vaterpolo) sam imao kao čas fizičkog ali su treninzi bili raspoređeni tokom, pre i posle škole.

Kako si se uklopio u svakodnevni život van škole? Daleko od kuće, pretpostavljam da je to bila velika promena u načinu života.

Najviše sam se od samog početka družio sa društvom sa vaterpola, koji su me od prvog dana primili kao da sam tamo sa njima bio celo školovanje i olakšali mi to uklapanje u svakodnevnicu. Druženje posle škole i nije preterano zastupljeno tamo zbog domaćih zadataka kojih je bilo dosta, ali i veći deo dana se uglavnom ionako provede u školi, tako da taj period posle škole više dođe kao vreme za porodicu. U mom slučaju škola je počinjala od pola 9 ujutru i završavala se u pola 4. Zbog sportskih treninga i parlamenta sam veći deo dana bio u školi, pa i do pola 8, 8 uveče.

Koliko si uspeo da se prilagodiš, sklopiš prijateljstva?

Kao što sam rekao, društvo sa vaterpola me je primilo kao njihovog od prvog dana. Ono što je zanimljivo jeste da su me oni prvog dana škole, za „dobrodošlicu“, odveli na ručak posle škole. Sa porodicom je bilo isto tako, jer su me i oni odmah prihvatili kao da sam njihovo dete. Porodica u kojoj sam bio smešten je jako bliska i često se posećuju ili idu negde zajedno, tako da je to pomoglo da se zbližimo i da se osećam kao kod kuće.

Šta si uspeo da zanimljivo za 10 meseci obiđeš u SAD, da vidiš, šta te je najviše dojmilo, iznenadilo?

Pošto sam bio smešten u Kaliforniji, nisam mogao da odolim da se vratim u Srbiju bez da sam barem jednom ušao u Pacifik, tako da sam sa porodicom i prijateljima više puta išao na različite kalifornijske plaže. Pored toga, imao sam priliku i da obiđem i Las Vegas, Los Angeles, San Francisco, Disneyland, Washington DC i još neke manje gradove po Kaliforniji. Svaki grad i mesto koje sam obišao i video je drugačiji, Washington DC najviše podseća na Evropu, Las Vegas je najsvetliji grad koji sam ikada video sa hotelima koji imaju svoje gradiće unutar njih, Los Angeles ima svoju nekaku inspirativnu energiju urbanog podzemlja, dok je San Francisco skroz filmski grad i totalno nalickan u odnosu na LA.

Imao si obavezu u okviru FLEX programa i da volontiraš tokom školske godine, kako je to izgledalo?

Dok sam bio u Americi, cilj mi je bio da volontiram što više radnih sati i uspeo sam da skupim preko 200 sati volontiranja. Organizacije za smeštanje su nas motivisale da se učlanimo u raznorazne klubove u školi, tako da sam se ja učlanio i u školski parlament, kao i par kancelarija za mlade. Prilika za volontiranje je bilo milion, jer se celo društvo tamo zasniva na volonterskom radu. Volonteri dobijaju volonterske sate koji im posle pomažu pri upisu na fakultet, daju popuste u prodavnicama, razne benefite.

Pred kraj programa koliko si bio svestan da će se sve to uskoro završiti, da se primiče vreme povratka?

Kalendar me nije mogao slagati, tako da sam bio svestan da se moj povratak nazad u Srbiju neminovno približava. Ono čega nisam bio svestan jeste da se program FLEX-a nastavlja i nakon toga u Srbiji. Nakon povratka, postao sam FLEX alumnista, i mi sada, kao alumnisti programa, učestvujemo u raznim projektima, ali dobijamo i priliku sami da pišemo projekte, primenjujemo znanja iz Amerike i da se edukujemo dalje.

Ti si sada maturant, koji su ti planovi za dalje, da li imaju veze sa Amerikom?

Nikad ne znaš kuda će te život odvesti, za sad se fokusiram na izbor fakulteta ovde, a za kasnije ćemo videti.

Trenutno je otvoren još uvek novi konkurs za prijavu za program FLEX-a za narednu školsku godinu. Prijave traju do 10 oktobra. Početna prijava za FLEX program je dostupna online na sajtu ove organizacije. Učenici koji prođu faze online prijave biće lično pozvani na intervjue sa osobljem Američkog saveta i biće obavezni da dostave niz dokumenata, uključujući školska svedočanstva i zdravstvenu dokumentaciju. U Srbiji, za školsku godinu 2025-26, prijava se otvara 1. avgusta 2024. godine i
zatvara 10. oktobra 2024. godine.