Градски музеј Бечеј: Византијски златник понуђен на откуп музеју у Бечеју

Новембра 2024. године мештанин Бечеја понудио је на откуп Градском музеју Бечеј један изузетан примерак средњовековног новца.

Ради се о византијском златнику који, према незваничном извору, потиче из долине Чика. Иако Градски музеј до данас не располаже репрезентативним златним новцем, у тренутку понуде нажалост није био у могућности да реализује откуп али је власник допустио да се ова вредна кованица документује.

Назив оваквог златног новца у Византији био је хистаменон (гр. ἱστάμενον) а искован је за време владавине цара Константина Х Дуке (1059-1067). Примерак је израђен од квалитетног злата, тежак је 4.30 g док му пречник износи 26 mm. Отков је добро центриран док је наличје асиметрично.

На аверсу (лицу) новца налази се Исус Христ на престолу, како благосиља и држи Јеванђеље, док је около натпис +IhS XIS REX REGNANTIhM (Исус Христ краљ краљева). С друге стране, на реверсу (наличју) кованице налази се фигура цара како држи барјак и шар, а около је натпис +KWN RACL’ O DOVKAC (Константин Дука).

Кованица је конкавна и сходно облику овакав новац се популарно назива чанкастим, док је стручни термин скифат. Средњовековни израз скифат (лат. scyphatus) првобитно се односио на наглашени обод кованице, а не на очигледно улегнуће. Још прецизнијим називом може се сматрати трахеја, иако се ређе користи.

Увођење ове врсте кованог новца везује се за византијског цара Алексија I Комнина (1081-1118), иако су нам познате и неке претходнице, издате неколико деценија раније.

Наиме, девалвација златног солида, чији састав је нагло опао са 24 на 8 карата, изазвала је инфлацију која је могла да доведе до урушавања привреде, да није било темељних монетарних реформи које је спровео цар Алексије.

У светлу ових реформи, увођење златног хиперпирона зауставило је даљу девалвацију византијске златне валуте. Ретка сребрна издања уведена су нешто касније, али најчешћа валута у Византијском царству и његовој околини током XII века била је билонска аспрон трахеја, која упућује на беле чанкасте кованице, израђене од сребра слабијег квалитета.

Наиме, билонска легура (фр. billon) је већ од антике била позната, када су Римљани у кризним временима мешали бакар и сребро ради израде новца који је убрзо прозван „белим бакром”. Још од изумевања новца, владарима је била пријемчива могућност уштеде неретко ограничених залиха племенитих метала, како би могли да искују још више новца за, примера ради, плате војницима или дипломатске дарове.

У сваком случају, византијска трахеја је постала широко распрострањена и показала се успешним изумом. Иако су ранија запажања нумизматичара заговарала мањкавости чанкастог новца у смислу учесталих неправилности и оштећења, новије студије су откриле да је израда оваквог новца била много сложенија и проницљивије природе.

Наиме, стручњаци су приметили више устаљених грешака и необичности на чанкастом новцу, попут уздужне асиметрије откова, те су на основу ових трагова и показатеља успели да реконструишу процес ковања новца. Дошло се до закључка да је коришћење конкавних, или увучених, матрица као и вишеструко откивање кованица спречило пуцање танких и осетљивих обода металних плочица. Притом, оваква техника израде новца истовремено је штедела вредне сировине па чак и отежавала фалсификовање.

Суседне државе и владари такође су издавали скифате по византијским узорима, углавном из политичких разлога. Штавише, у другој половини XII и током прве половине XIII века, чанкасти новац је званично кован у Бугарској, Угарској, Србији, Сицилији и Латинском царству, након пада Цариграда 1204. године, као и у наследним византијским државама, као што су Епир, Никеја и Трапезунт. Коначно, скифати су обележили значајну епоху у средњовековном новчарству Југо-источне Европе те представљају наше заједничко монетарно наслеђе.

Осврнимо се на крају поново на наводно порекло кованице понуђене нашем Музеју. Наиме, са простора западније од потеза Салаши, у долини Чика је пронађена и остава византијског чанкастог новца, која је недавно поклоњена Музеју.

Оставу сачињавају један оштећени златник раније поменутог цара Констанина X Дуке као и бакарне трахеје царева Јована II (1118-1143) и Манојла I Комнина (1143-1180). Из овога можемо да претпоставимо да недавно понуђени златник можда потиче из исте оставе, јер расуте оставе новца на ораницама неретко годинама па и деценијама привлаче пажњу мештана. Тако је део атара села Кеви код Сенте од давнине познат као Пензешкут (мађ. Pénzeskút), што у буквалном преводу са мађарског језика значи „бунар новца”.

Рашко Рамадански, кустос – археолог Градски музеј Бечеј