Gradski muzej Bečej: Vizantijski zlatnik ponuđen na otkup muzeju u Bečeju

Novembra 2024. godine meštanin Bečeja ponudio je na otkup Gradskom muzeju Bečej jedan izuzetan primerak srednjovekovnog novca.

Radi se o vizantijskom zlatniku koji, prema nezvaničnom izvoru, potiče iz doline Čika. Iako Gradski muzej do danas ne raspolaže reprezentativnim zlatnim novcem, u trenutku ponude nažalost nije bio u mogućnosti da realizuje otkup ali je vlasnik dopustio da se ova vredna kovanica dokumentuje.

Naziv ovakvog zlatnog novca u Vizantiji bio je histamenon (gr. ἱστάμενον) a iskovan je za vreme vladavine cara Konstantina H Duke (1059-1067). Primerak je izrađen od kvalitetnog zlata, težak je 4.30 g dok mu prečnik iznosi 26 mm. Otkov je dobro centriran dok je naličje asimetrično.

Na aversu (licu) novca nalazi se Isus Hrist na prestolu, kako blagosilja i drži Jevanđelje, dok je okolo natpis +IhS XIS REX REGNANTIhM (Isus Hrist kralj kraljeva). S druge strane, na reversu (naličju) kovanice nalazi se figura cara kako drži barjak i šar, a okolo je natpis +KWN RACL’ O DOVKAC (Konstantin Duka).

Kovanica je konkavna i shodno obliku ovakav novac se popularno naziva čankastim, dok je stručni termin skifat. Srednjovekovni izraz skifat (lat. scyphatus) prvobitno se odnosio na naglašeni obod kovanice, a ne na očigledno ulegnuće. Još preciznijim nazivom može se smatrati traheja, iako se ređe koristi.

Uvođenje ove vrste kovanog novca vezuje se za vizantijskog cara Aleksija I Komnina (1081-1118), iako su nam poznate i neke prethodnice, izdate nekoliko decenija ranije.

Naime, devalvacija zlatnog solida, čiji sastav je naglo opao sa 24 na 8 karata, izazvala je inflaciju koja je mogla da dovede do urušavanja privrede, da nije bilo temeljnih monetarnih reformi koje je sproveo car Aleksije.

U svetlu ovih reformi, uvođenje zlatnog hiperpirona zaustavilo je dalju devalvaciju vizantijske zlatne valute. Retka srebrna izdanja uvedena su nešto kasnije, ali najčešća valuta u Vizantijskom carstvu i njegovoj okolini tokom XII veka bila je bilonska aspron traheja, koja upućuje na bele čankaste kovanice, izrađene od srebra slabijeg kvaliteta.

Naime, bilonska legura (fr. billon) je već od antike bila poznata, kada su Rimljani u kriznim vremenima mešali bakar i srebro radi izrade novca koji je ubrzo prozvan „belim bakrom”. Još od izumevanja novca, vladarima je bila prijemčiva mogućnost uštede neretko ograničenih zaliha plemenitih metala, kako bi mogli da iskuju još više novca za, primera radi, plate vojnicima ili diplomatske darove.

U svakom slučaju, vizantijska traheja je postala široko rasprostranjena i pokazala se uspešnim izumom. Iako su ranija zapažanja numizmatičara zagovarala manjkavosti čankastog novca u smislu učestalih nepravilnosti i oštećenja, novije studije su otkrile da je izrada ovakvog novca bila mnogo složenija i pronicljivije prirode.

Naime, stručnjaci su primetili više ustaljenih grešaka i neobičnosti na čankastom novcu, poput uzdužne asimetrije otkova, te su na osnovu ovih tragova i pokazatelja uspeli da rekonstruišu proces kovanja novca. Došlo se do zaključka da je korišćenje konkavnih, ili uvučenih, matrica kao i višestruko otkivanje kovanica sprečilo pucanje tankih i osetljivih oboda metalnih pločica. Pritom, ovakva tehnika izrade novca istovremeno je štedela vredne sirovine pa čak i otežavala falsifikovanje.

Susedne države i vladari takođe su izdavali skifate po vizantijskim uzorima, uglavnom iz političkih razloga. Štaviše, u drugoj polovini XII i tokom prve polovine XIII veka, čankasti novac je zvanično kovan u Bugarskoj, Ugarskoj, Srbiji, Siciliji i Latinskom carstvu, nakon pada Carigrada 1204. godine, kao i u naslednim vizantijskim državama, kao što su Epir, Nikeja i Trapezunt. Konačno, skifati su obeležili značajnu epohu u srednjovekovnom novčarstvu Jugo-istočne Evrope te predstavljaju naše zajedničko monetarno nasleđe.

Osvrnimo se na kraju ponovo na navodno poreklo kovanice ponuđene našem Muzeju. Naime, sa prostora zapadnije od poteza Salaši, u dolini Čika je pronađena i ostava vizantijskog čankastog novca, koja je nedavno poklonjena Muzeju.

Ostavu sačinjavaju jedan oštećeni zlatnik ranije pomenutog cara Konstanina X Duke kao i bakarne traheje careva Jovana II (1118-1143) i Manojla I Komnina (1143-1180). Iz ovoga možemo da pretpostavimo da nedavno ponuđeni zlatnik možda potiče iz iste ostave, jer rasute ostave novca na oranicama neretko godinama pa i decenijama privlače pažnju meštana. Tako je deo atara sela Kevi kod Sente od davnine poznat kao Penzeškut (mađ. Pénzeskút), što u bukvalnom prevodu sa mađarskog jezika znači „bunar novca”.

Raško Ramadanski, kustos – arheolog Gradski muzej Bečej