ВестиДруштво

„Хумани људи Бечеја“: Трибина о насиљу у породици

У организацији неформалног удружења грађана „Хумани људи Бечеја“ у суботу 9. марта је у великој сали Народне библиотеке Бечеј одржана трибина о насиљу у породици.

У разговору су учествовале Ана-Марија Ковачев, правница, лекарка специјалиста психијатрије Мирјана Димитрашковић, инспекторка сертификована за случајеве насиља у породици у МУП-у Марта Ерак и социјална радница Милунка Петровић.

Иако је трибина најављена чак неколико недеља раније посeтa није била нарочито велика али је расправа и интеракција са публиком била веома конструктивна.

Учеснице трибине су на почетку објасниле шта се све конкретно подразумева под термином насиља у породици и који су законски механизми које полиција, тужилаштво али и установе попут центра за Социјални рад па и здравствене установе имају. Ана-Марија Ковачев је говорила и о томе који су најчешћи облици насиља у породици са којима се у досадашњој пракси сусретала а Марта Ерак о томе које су надлежности полиције када интервенишу након пријаве насиља и шта све подразумевају хитне мере, колико трају и због чега је важно да се уради током првих 48 сата након интервенције.

Надлежност полиције је у последњих неколико година, када су у питању изрицање хитних мера, посебно процеса одвајања жртве и починиоца измештањем насилника из куће и забраном контакта знатно проширена. Полиција има право да поступа на лицу места, да приведе починиоца и да изрекне наведене мере без интервенције суда, барем првих 48 сати. Ова мера може у случају компликованије ситуације и претње да починилац може да настави са, пре свега физичким нападом и насиљем, да се притвор и забрана контакта и приласке продужи и до 60 дана. У међувремену предвиђено је да се састане координационо тело које у Бечеју ради, а у чијем се саставу налазе представници полиције, тужилаштва и Центра за социјални рад и да се случај детаљно размотри, након тога се подноси пријава надлежном суду и креће поступак.

Поред читавог правног процеса оне су говориле и о томе са каквим су се ситуацијама сусретали у пракси. Читав систем успешног решавања случаја функционише једино када и жртва активно сарађује. У том случају је могуће доћи до трајног решења које ће бити адекватно али се често у пракси дешава да жртва не сарађује са надлежним органима, да нема ни довољно сазнања о сопственим правима и могућностима или довољно самопоуздања да изађе читавог тог круга пакла. На жалост, како кажу, веома су чести случајеви да се жртва врати и настави да живи под тортуром починиоца чак и када је он кажњен и када је повратник са одслужене казне. У овим случајевима када је неопходно да се помогне жртвама насиља у породици важна је заједница, важна је солидарност али и неки системски механизми којих, на жалост у нашој држави тренутно нема довољно: као што су психолошка подршка или институција сигурних кућа којих у целој држави има само 13.

Докторка Мирјана Димитрашковић је на трибини говорила о профилима личности које најчешће чине насиље у породици, насиље према ближњима, о профилу насилника са нарцисоидним поремећајима личности, недостатку емпатије за друге, какве су карактеристике таквих личности, шта је то што их чини доминантним у односима са околином и жртвом и да ли уопште постоји могућност рехабилитације таквих личности. Она је говорила и о недовољној системској здравственој заштити када су менталне болести и ментално здравља уопште у питању и колико то утиче на то да су све израженији проблеми са насиљем у породици.

На трибини било је речи и о моделу породичних односа који доводе до тога да се повећава број случајева насиља у породици, о нарастајућем броју тзв. „традиционалних породичних односа“, односно „патријархалних вредности“ и колико друштво у целини тренутно напредује или чак назадује у односу на претходни период.

Милунка Петровић, социјална радница, говорила је на трибини о сопственом искуству, о одрастању у породици у којој је њен отац годинама вршио физичко насиље над члановима њихове породице, о томе колико је тешко се било извући из тог пакленог круга понављања познатог обрасца понашања. Она је говорила о томе и да постоје различите врсте насиља у породици које нису искључиво физичко него и психичко, па и материјално. Кроз причу о свом односу са бившим супругом говорила је и о психичком насиљу, о контроли, покушају изолације жртве, постављању у позицију материјалне зависности и сличним методама које користе насилници који врше психичко насиље.

На самом крају трибине оцењено је да је овакав вид разговора у заједници веома важан, да је потребно да се подигне степен социјалне заштите жртава насиља, психолошка и опште друштвена подршка али  и подизање свести читаве заједнице да је обавеза свих нас, као грађана, да интервенишемо када имамо сазнање о томе да неко врши насиље у породици и пријавимо то надлежним органима да покрену процес заштите жртава. Но, поред тога на заједници је и да оснажи жртве, у већини случаја су то у питању жене, да се саме изборе за то да се покрену и да потраже помоћ.