„Informisanje u kulturi – analize slučaja“(10): Zdravko Petrović – intervju

U okviru projekta „Informisanje u kulturi – analize slučaja“ u ovom broju razgovaramo sa direktorom Gradskog pozorišta Bečej, Zdravkom Petrovićem. Gradsko pozorište je tokom prethodnih deceniju bilo i ostalo centralna gradska ustanova kulture koja objedinjuje različite oblike kulturnih dešavanja u gradu. No pre svega Gradsko pozorište je tokom mandata Zdravka Petrovića kao direktora ove ustanove postalo pozorište u pravom smislu reči, ustanova koja je posvećena pozorišnoj produkciji.

Iza uspeha ove ustanove svakako stoji vizija Petrovića ali i sada već dugogodišnji rad na negovanju kako sopstvene produkcije tako i  rada sa veoma mladim ansamblom glumaca koji su odrastali i stasavali u Gradskom pozorištu.

Ideja koja stoji iza ovakvog skoro „organskog“ razvoja pozorišta u smislu oslanjanja na sopstvene resurse i na ono što vremenom sam možeš da ostvariš u datim okolnostima pokazala se kao uspešna metodologija.

Pozorišta pred kraj godine najčešće tek na polovini „sezone“, ipak neke od ključnih manifestacija, premijera i festivala ove godine su završeni, kako procenjujete kvalitet ponude koju je publika u Bečeju ove godine imala?

Kad je reč o našoj ovogodišnjoj produkciji, pre svega bih izdvojio premijeru predstave „Kompletna istorija pozorišta (ukratko)“ u režiji Igora Pavlovića, koja se održala u maju i junu u Novom Sadu i Bečeju. U međuvremenu se ova predstava sa mnogo uspeha odigrala u nekoliko gradova. Nedavno je igrana na otvaranju festivala Fapor u Leskovcu i reakcije su zaista bile izvanredne. Ova predstava mi je posebno draga jer u njoj igraju troje mladih Bečejaca koji su sada profesionalni glumci.

Pored toga, smatram da su 66. „Majske igre“ bile jedne od najboljih do sada, ako se gleda kvalitet prikazanih predstava tokom ovog mnogima omiljenog festivala. Ne samo da je žiri izrekao velike pohvale za mlade glumce i njihove predstave već je i publika izuzetno dobro reagovala na najveći deo odigranih predstava.

Takođe, verujem da je Be:femon i ove godine opravdao očekivanja publike koja su, svakako s razlogom, velika. Iako su, kao što je rečeno, tri izuzetne predstave iz organizacionih razloga morale da izostanu sa ovogodišnjeg festivala, gledali smo nekoliko izvanrednih ostvarenja i mnogo zanimljivih glumačkih kreacija.

Bečejske predstave osvajaju festivale, produkcija predstava je sve uspešnija ali i zahtevnija, negde ste na pola puta (možda i dalje) do potpune profesionalizacije pozorišta, da li sad već ima izgleda da bečejsko pozorište dobije status pofesionalnog pozorišta i da li je to uopšte cilj?

U formalnom smislu, profesionalno pozorište podrazumeva da imate zaposlene glumce i dodatno tehničko osoblje. Ako tamo posmatramo stvari, teško da ćemo u skorije vreme zvanično biti profesionalno pozorište. Ali pitanje je i koliko nam je taj status bitan, osim u tom zvaničnom pravno-administrativnom smislu. Mi svakako imamo profesionalnu produkciju i koprodukciju, angažujemo umetnike honorarno, i to za sada funkcioniše veoma dobro. Najvažnije je da imamo dobre predstave, a smatram da su pojedine bolje od predstava nekih profesionalnih pozorišta u našoj zemlji.

Koliko je realna ideja da se Gradsko pozorište sa statusom profesionalnog pozorišta finansijski održava, koliko sve to zavisi od lokalnog budžeta, od sponzora, koliko bi to promenilo način rada u samoj ustanovi kulture?

Smatram da u ovom trenutku to nije realno jer bi osnivanje glumačkog ansambla podrazumevalo da se zaposli nekoliko glumaca, a za sada nema naznaka da je to moguće. Kao i u većini ustanova kulture u Srbiji, izuzimajući one najveće, postoji vrlo malo prostora da se zaposle novi ljudi jer je to ogromno opterećenje za budžet, pogotovo u malim sredinama. Naravno da bi postojanje ansambla značajno promenilo način rada pozorišta, ali o tome je sad iluzorno govoriti. Mogu samo da maštam kakve bismo stvari mogli da radimo.

Kakav je koncept predstava, s obzirom da se radi sa veoma mladim ansamblom, koji su deo sadašnje produkcije u pozorištu? Gostovanja na festivalima i na scenama drugih pozorišta sve je više, koliko je javnost u Bečeju upoznata sa uspehom koje predstave postižu?

Bilo bi pretenciozno govoriti o nekakvoj repertoarskoj politici, kada je o našoj produkciji reč, jer nismo u mogućnosti da realizujemo više od dve profesionalne predstave godišnje i nekoliko predstava za decu i omladinu. Ali trudili smo se, i mislim da smo u tome uspeli, da napravimo aktuelne, uzbudljive i društveno-angažovane predstave koje se bave temama od izuzetnog značaja za društvo („Gidionov čvor“, „Porodične priče“, „Dvoje“, „2:14“). Istovremeno, ne bežimo ni od komedija, naprotiv. Predstava „39 stepenika“, koju smo koproducirali sa Pozorištem mladih iz Noi svako igranje je rasprodato. Verujem da će uskoro ista stvar biti i sa najnovijom predstavom „Kompletna istorija pozorišta“.

Kakav je koncept marketinga koji Gradsko pozorište radi za promociju sopstvene pozorišne produkcije ali i drugih programa poput festivala, gostovanja, pre svega u odnosu na „domaću“ publiku u Bečeju a kakav prema gostovanjima u drugim gradovima i na festivalima?

Marketing je danas nezamisliv bez društvenih mreža, do te mere da mi se čini da stare dobre plakate okačimo u „izlozima“ samo zbog našeg sentimentalnog verovanja da oni još uvek nešto znače prolaznicima. Plakat, naravno, itekako može da privuče gledaoce, ali pre svega na društvenim mrežama. U najkraćem, maksimalno koristimo prednosti digitalnog marketinga, u kojem je sve više alata i načina da dopreš do gledalaca. Ista stvar je i sa gostovanjima – potrebno je mnogo reklamiranja, postova, „storija“, tagovanja i svega ostalog čime smo svakodnevno preplavljeni na internetu. Jesmo postali robovi svega toga, ali takav vid prezentacije i komunikacije nam donosi ovo vreme i moramo se tome prilagoditi.

Kakva je, po vašoj proceni, bečejska publika, šta sve može da joj se ponudi, koliko je otvorena za nove pozorišne forme ali i za druge vrste programa?

Mislim da je naša publika, ako uzmemo za primer Be:femon, pokazala da je otvorena i za drugačije forme, budući da su se kroz ovaj festival upoznali i sa nešto avangardnijim pozorišnim izrazom. Ne mislim, dakle, da je naša publika previše konzervativna ili zatvorena za neke nove ideje i programe. Ali, ruku na srce, nije ni previše zainteresovana za događaje koji izlaze iz okvira nekog uobičajenog formata, tako da uvek najslabije prolaze plesne ili neverbalne predstave, koncerti alternativnih bendova, izložbe alternativnih umetnika i slično. Mislim da je svuda u provinciji tako.

Koliko je važna potpora od strane lokalnih medija i da li ste zadovoljni na koji način lokalni mediji pišu o radu Gradskog pozorišta uopšte, da li prate festivale, gostovanja u drugim gradovima predstava iz vaše produkcije, da li održavate konferencije za štampu, najave?

Pažnja lokalnih medija se uglavnom svodi na to da prepišu najavu sa naših društvenih mreža. Ako se to zove novinarstvom i pažnjom, neka bude da su zainteresovani. Osim na otvaranje „Be:femona“ i „Majskih igara“ (a ponekad ni tada), novinari veoma retko dolaze u Gradsko pozorište i uglavnom slabo prate naše događaje, pa čak i premijere predstava. Zašto je tako – zaista ne znam. Što se tiče održavanja konferencija za novinare, ne vidim njihovu svrhu, da budem iskren, jer će sve informacije zainteresovani svakako mnogo brže dobiti preko društvenih mreža. Naravno, voleo bih da je komunikacija sa predstavnicima medija češća i da nam neko nekad postavi neko pitanje u vezi sa našim programima.

Koliko se oslanjate na društvene mreže a koliko na medije u promociji programa? Da li procenjujete da  postoji zainteresovanost javnosti za analizu sadržaja programa u vidu pozorišne kritike ili drugih novinarskih žanrova poput izveštaja, komentara i sl.?

Na prvi deo pitanja sam već odgovorio. Što se tiče zainteresovanosti za analizu sadržaja, bojim se da to zanima izuzetno mali broj ljudi, ali ne osuđujem nikog jer pozorišna kritika ili nešto slično tome gotovo da ne postoji kod nas (takva je situacija u gotovo svim manjim mestima). Ako ne računamo povremene komentare na društvenim mrežama (uglavnom pozitivne utiske o predstavama, koji naravno prijaju), mi zapravo ne vodimo nikakav dijalog o kvalitetu kulturnog programa, i to je zaista šteta. Meni ni najmanje ne bi smetalo da naiđem na najoštriju (naravno, argumentovanu) kritiku neke naše predstave ili programa, ali to u Bečeju ne postoji. Ponavljam, ne krivim nikoga jer se takva vrsta novinarskog žanra već dugo ne neguje u lokalnim medijima, a možda bi mogla da bude realizovana kroz neku formu „utisaka“ ili „pisama“ čitalaca.

Da li imate dovoljno finansijske podrške za rad i iz kojih izvora? Opština Bečej je osnivač ustanove, da li postoji jasna strategija razvoja vaše ustanove koja prati i vaš koncept i ideju o razvoju Gradskog pozorišta, koliko su finansirani programski sadržaji u odnosu na klasično održavanje rada ustanove (plate, komunalije i sl)?

Podrška lokalne samouprave postoji, ona se zasniva pre svega na realizaciji godišnjeg programa koji podrazumeva unapred predviđen finansijski plan. U tom smislu, ona jeste dovoljna.

Svesni smo da sredstava za kulturu nema mnogo, što je opšte mesto  u ovoj zemlji, ali ne kukamo već se trudimo da planiranje realizacije programa prilagodimo mogućnostima. Važno nam je da možemo da realizujemo jednu ili dve profesionalne produkcije godišnje, da imamo sredstva za premijere dečijih i omladinskih predstava, da možemo da održimo dva značajna festivala kao što su „Majske igre“ i „Be:femon“, kao i da nam subvencije opštine dozvoljavaju da povremeno ugostimo nešto skuplje gostujuće predstave.Pored toga, bitna je i podrška Pokrajinskog sekretarijata za kulturu (koja je, srećom, značajna u poslednje vreme) i Ministarstva kulture.

Takođe, važno je napomenuti da lokalna samouprava aktivno učestvuje u pronalaženju veoma značajnih sredstava za sanaciju zgrade Gradskog pozorišta. Bez te prekopotrebne sanacije ne možemo govoriti ni o profesionalizaciji ove ustanova, čemu težimo.