„Информисање у култури – анализе случаја“: Случај 1: Шта се десило са феноменом „Kултурно лето“ (2)

Пре деценију, две пројекти су се писали скоро искључиво за подршку културним садржајима који се одвијају у „јеку“ сезоне – лети, толико да су чак тражена и набављана средства да се за потребе одвијања тих садржаја ураде и неки инфраструктурни радови, поплочавала су се дворишта, уређивао се простор, куповала се опрема. Све у циљу да се омогући одвијање летњег културног програма на отвореном који је био окосница културне понуде у граду у време када је највише било публике у граду.

Онда су настале године, бар неколико узастопце, када се још постављало питање у народу „шта је са културним летом ове године, да ли ће бити нешто, ко је крив што га нема?“ а након тога следи тишина, нико више није ни постављао питање … као да културних лета никада није ни било.

Ко је заиста био „носилац“ оне почетне идеје, иницијативе да нам је, током лета потребна таква понуда програма? Седиште свакако јесу биле културне институције, пре свега Градско позориште, које је увек, ако ништа друго, било носилац пројеката који су се писали за набавку пара, не толико од министарстава или покрајине или како данас кажу „виших нивоа власти“ (мада је било и тога) него реализације. Ипак, често ни идеја али ни сама реализације није била препуштена само онима који су тамо били и запослени. Највећи део иницијатора долазио је из „волонтерских“ кругова (још један прилично свеж термин) односно из кругова „доконих“ студената Филозофског или уметничких факултета „трагично“ осуђених на то да себи „морају“ за време лета да направе културну понуду Београда или Новог Сада. За организацију 10 до 20 дана веома шаролике културне понуде рачунало се на то да ће било која од културних институција имати и помоћ али и истовремену и публику од тих „волонтера“.

Било како било, тих неколико летњих недеља било је важно тада осигурати веома разноврсну понуду садржаја, понекад и чак два или више догађаја  у току једне вечери.

Када се данас спомене забавни програм током лета прво што већини од нас падне на памет је музика, потоци пива и евентуално дружење око шанка плус понуда тезги са храном без којих сада већ било који догађај тешко може да прође. То је концепт који се врти око музике, то је оно што се у претходних неколико година овековечило у облику манифестације „Бечеј ноћу“ … мада је овај концепт свакако имао и неколико хибридних догађања претходних деценија док се није устоличио и уобличио. Две, три недеље густе програмске шеме заменио је један догађај од два дана, уместо „доконих студената“ који су престали да се током лета уопште враћају у град организацију су преузели они који имају паре и „одлуке“ и све се завршило у виду прилично скупе фриволне забаве за два летња дана … Остало је историја и реторика која је одједном добила термине као што су „бренд“, „туристичка понуда“, „имиџ града“ и сл.

Дакле, „скупа“ музика је на крају остала једини концепт. Зашто та два концепта нису могли да функционишу паралелно, јер има током лета бар 60 топлих празних вечери је право питање. О томе би се дало разговарати, можда на некој трибини или „округлом столу“ али баш тога смо се изгледа као концепта и желели да решимо. Ко је видео да се лети разговара о „врућим“ и тешким темама. Лето је време за „Are you nuts?“ ниво јачине музике, да локали у граду нешто зараде у борби за свој део звучне ваздушне линије и клијенте са хладним пивом у руци.

Музика, свирке, биле су у оквиру оригиналних „културних лета“ онај део забаве тих вечери који је требало само да употпуни садржај, био је то програм за „после“ и свакако није било замишљено и конципиранотако да то буде и главни догађај. Онако како се тада, крајем прошлог и почетком овог миленијума конципирао програм „културног лета“ музика је често била само пропратни саундтрак. Што не значи да тада није било и легендарних концерата па и рејв вечери са електронском музиком на којима је било много посетилаца.

Трибине, разговори најчешће су биле главни догађај, поред тога и изложбе, перформанси, позоришне представе на отвореном, ликовне и друге колоније студената уметности, модне ревије чак, књижевне вечери. У овом тренутку то звучи скоро немогуће али су заиста то били догађаји који су пунили отворена дворишта. Веровали и не тамо негде где су сада наши „волонтери“, у културним центрима великих градова, јер се више и не враћају током распуста у град, то је још увек „владајући“ концепт.

Зашто и како смо „културно лето“ заменили за концепт „сеоске славе“ са певањем и пуцање ватромета, тачније зашто смо сви на крају на то пристали, има подлогу у томе да смо драстично променили  и публику?

Студентарија на распусту била је централна публика, полако (ок, не баш полако, миграција ка градовима била је више стампедо) се повлачила из града а остатком града се ваљала завист према „феномену“ новобечејске Госпојине, са све тезгама, чорбама и Северином. Било је то питање части јер ко каже да ми тако „велики“, у односу на Нови Бечеј, са више пара и буџетом вишеструко већим нисмо у стању да доведемо Северину или Здравка Чолића.

Ок, није се то само нама десило, напротив, сви мањи градови преживали се овакав или неки сличан облик провинцијализације културне понуде. Концепт централизације је уредно спуштен и на „службујућу“ културну политику. И ту смо постигли чувену „вертикалу“.

Тамо негде у градовима, у Новом Саду или Београду, остали су током лета наши студенти да „волонтирају“ у неким алтернативним културним центрима, да у Црној овци или на Крокодилу посећују трибине, књижевне вечери, да гледају представе на отвореном а ми смо коначно добили улицу „занатског пива“. Алтернатива је за велике градове а не за нас.

Музика, плус пиво и храна је одлична забава за већи део лета, бар за преосталу публику, још кад би се све то спустило негде на Тису то би била идеална понуда за већину наших суграђана. „Културна лета“ смо некако полако померили на пролеће (у траговима) или јесен у овом или оном облику и на крају нам је током врелих летњих месеци преостало бар 60 оних врелих празних вечери где још увек ту и тамо Градско позориште извуче из буџета да направи неколико изузетних летњих свирки, понеку представу на отвореном, биоскоп у башти, све то углавном за ону сталну публику која на сва те догађања долази без обзира на годишње доба.