„Informisanje u kulturi – analize slučaja“: Slučaj 1: Šta se desilo sa fenomenom „Kulturno leto“ (2)

Pre deceniju, dve projekti su se pisali skoro isključivo za podršku kulturnim sadržajima koji se odvijaju u „jeku“ sezone – leti, toliko da su čak tražena i nabavljana sredstva da se za potrebe odvijanja tih sadržaja urade i neki infrastrukturni radovi, popločavala su se dvorišta, uređivao se prostor, kupovala se oprema. Sve u cilju da se omogući odvijanje letnjeg kulturnog programa na otvorenom koji je bio okosnica kulturne ponude u gradu u vreme kada je najviše bilo publike u gradu.

Onda su nastale godine, bar nekoliko uzastopce, kada se još postavljalo pitanje u narodu „šta je sa kulturnim letom ove godine, da li će biti nešto, ko je kriv što ga nema?“ a nakon toga sledi tišina, niko više nije ni postavljao pitanje … kao da kulturnih leta nikada nije ni bilo.

Ko je zaista bio „nosilac“ one početne ideje, inicijative da nam je, tokom leta potrebna takva ponuda programa? Sedište svakako jesu bile kulturne institucije, pre svega Gradsko pozorište, koje je uvek, ako ništa drugo, bilo nosilac projekata koji su se pisali za nabavku para, ne toliko od ministarstava ili pokrajine ili kako danas kažu „viših nivoa vlasti“ (mada je bilo i toga) nego realizacije. Ipak, često ni ideja ali ni sama realizacije nije bila prepuštena samo onima koji su tamo bili i zaposleni. Najveći deo inicijatora dolazio je iz „volonterskih“ krugova (još jedan prilično svež termin) odnosno iz krugova „dokonih“ studenata Filozofskog ili umetničkih fakulteta „tragično“ osuđenih na to da sebi „moraju“ za vreme leta da naprave kulturnu ponudu Beograda ili Novog Sada. Za organizaciju 10 do 20 dana veoma šarolike kulturne ponude računalo se na to da će bilo koja od kulturnih institucija imati i pomoć ali i istovremenu i publiku od tih „volontera“.

Bilo kako bilo, tih nekoliko letnjih nedelja bilo je važno tada osigurati veoma raznovrsnu ponudu sadržaja, ponekad i čak dva ili više događaja  u toku jedne večeri.

Kada se danas spomene zabavni program tokom leta prvo što većini od nas padne na pamet je muzika, potoci piva i eventualno druženje oko šanka plus ponuda tezgi sa hranom bez kojih sada već bilo koji događaj teško može da prođe. To je koncept koji se vrti oko muzike, to je ono što se u prethodnih nekoliko godina ovekovečilo u obliku manifestacije „Bečej noću“ … mada je ovaj koncept svakako imao i nekoliko hibridnih događanja prethodnih decenija dok se nije ustoličio i uobličio. Dve, tri nedelje guste programske šeme zamenio je jedan događaj od dva dana, umesto „dokonih studenata“ koji su prestali da se tokom leta uopšte vraćaju u grad organizaciju su preuzeli oni koji imaju pare i „odluke“ i sve se završilo u vidu prilično skupe frivolne zabave za dva letnja dana … Ostalo je istorija i retorika koja je odjednom dobila termine kao što su „brend“, „turistička ponuda“, „imidž grada“ i sl.

Dakle, „skupa“ muzika je na kraju ostala jedini koncept. Zašto ta dva koncepta nisu mogli da funkcionišu paralelno, jer ima tokom leta bar 60 toplih praznih večeri je pravo pitanje. O tome bi se dalo razgovarati, možda na nekoj tribini ili „okruglom stolu“ ali baš toga smo se izgleda kao koncepta i želeli da rešimo. Ko je video da se leti razgovara o „vrućim“ i teškim temama. Leto je vreme za „Are you nuts?“ nivo jačine muzike, da lokali u gradu nešto zarade u borbi za svoj deo zvučne vazdušne linije i klijente sa hladnim pivom u ruci.

Muzika, svirke, bile su u okviru originalnih „kulturnih leta“ onaj deo zabave tih večeri koji je trebalo samo da upotpuni sadržaj, bio je to program za „posle“ i svakako nije bilo zamišljeno i koncipiranotako da to bude i glavni događaj. Onako kako se tada, krajem prošlog i početkom ovog milenijuma koncipirao program „kulturnog leta“ muzika je često bila samo propratni saundtrak. Što ne znači da tada nije bilo i legendarnih koncerata pa i rejv večeri sa elektronskom muzikom na kojima je bilo mnogo posetilaca.

Tribine, razgovori najčešće su bile glavni događaj, pored toga i izložbe, performansi, pozorišne predstave na otvorenom, likovne i druge kolonije studenata umetnosti, modne revije čak, književne večeri. U ovom trenutku to zvuči skoro nemoguće ali su zaista to bili događaji koji su punili otvorena dvorišta. Verovali i ne tamo negde gde su sada naši „volonteri“, u kulturnim centrima velikih gradova, jer se više i ne vraćaju tokom raspusta u grad, to je još uvek „vladajući“ koncept.

Zašto i kako smo „kulturno leto“ zamenili za koncept „seoske slave“ sa pevanjem i pucanje vatrometa, tačnije zašto smo svi na kraju na to pristali, ima podlogu u tome da smo drastično promenili  i publiku?

Studentarija na raspustu bila je centralna publika, polako (ok, ne baš polako, migracija ka gradovima bila je više stampedo) se povlačila iz grada a ostatkom grada se valjala zavist prema „fenomenu“ novobečejske Gospojine, sa sve tezgama, čorbama i Severinom. Bilo je to pitanje časti jer ko kaže da mi tako „veliki“, u odnosu na Novi Bečej, sa više para i budžetom višestruko većim nismo u stanju da dovedemo Severinu ili Zdravka Čolića.

Ok, nije se to samo nama desilo, naprotiv, svi manji gradovi preživali se ovakav ili neki sličan oblik provincijalizacije kulturne ponude. Koncept centralizacije je uredno spušten i na „službujuću“ kulturnu politiku. I tu smo postigli čuvenu „vertikalu“.

Tamo negde u gradovima, u Novom Sadu ili Beogradu, ostali su tokom leta naši studenti da „volontiraju“ u nekim alternativnim kulturnim centrima, da u Crnoj ovci ili na Krokodilu posećuju tribine, književne večeri, da gledaju predstave na otvorenom a mi smo konačno dobili ulicu „zanatskog piva“. Alternativa je za velike gradove a ne za nas.

Muzika, plus pivo i hrana je odlična zabava za veći deo leta, bar za preostalu publiku, još kad bi se sve to spustilo negde na Tisu to bi bila idealna ponuda za većinu naših sugrađana. „Kulturna leta“ smo nekako polako pomerili na proleće (u tragovima) ili jesen u ovom ili onom obliku i na kraju nam je tokom vrelih letnjih meseci preostalo bar 60 onih vrelih praznih večeri gde još uvek tu i tamo Gradsko pozorište izvuče iz budžeta da napravi nekoliko izuzetnih letnjih svirki, poneku predstavu na otvorenom, bioskop u bašti, sve to uglavnom za onu stalnu publiku koja na sva te događanja dolazi bez obzira na godišnje doba.