„Информисање у култури – анализе случаја“: Случај 5: Деца и млади и савремена културна продукција (7)

Градски музеј – програми за децу и младе

Као установа културе Градски музеј Бечеј је завичајни музеј комплексног типа. У њему ради 5 стручних одсека и има 8 збирки: археолошки (археолошка и нумизматичка збирка), историјски (историјска збирка и збирка фотографија), етнолошки (етнолошка збирка), ликовни (ликовна збирка и збирка примењене уметности), примењена збирка (нема запосленог кустоса биолога) и конзерваторски одсек. Укупно скупљених музејских предмета има око 16500. Основна делатност Музеја је: прикупљање предмета, евиденција музејског материјала, стручна обрада-истраживање, конзервација, рестаурација, чување музејских предмета, презентација покретних културних добара са територије општине Бечеј.

Музеј је, по својој дефиницији, едукативна установа и као таква има и образовну функцију у оквиру система. У оквиру редовног рада Музеја у сарадњи са школама организују се посете деце и омладине изложбама приликом којих кустоси директно раде са њима и стручно им представљају изложене предмете али и оне предмете који су део збирки као и читав поступак чувања и обраде музејског материјала. Као део такође едукативног програма за младе и децу ова установа организује и посебне радионичарске програме, посебно за млађе узрасте деце.

Музеј има и издавачку делатност која може да послужи наставници у школама као додатни материјал за часове јер у својим издањима већина ових публикација посвећене су локалној историји у разним областима (археологија, историја, културна историја, етнологија, историја уметности, природно окружење). Ова издања могу да користе наставницима у настави свих основних и средњих школа у наставним јединицама које се баве локалном културном историјом. Наравно, све ово зависи најчешће од иницијативе самих наставника.У новој Стратегија развоја културе Републике Србије један од задатака завичајних музеја свакако јесте рад са корисницима, посебно младима и деци, приближити садржај који је део продукције музеја али и културно наслеђе и садржину збирке музеја.

Колико је данашњим генерацијама деце овакав поступак рада пријемчив јесте донекле питање и чињеница је да би бољом организацијом и бржом дигитализацијом садржаја музеја најпре допрли до овог узраста публике и корисника. Она стандардна форма, повремене поставке музеја и галерија је програм који пре свега има „одраслу“ публику. Промоција ових изложби и других догађања у музеју је у свој форми углавном намењена „одраслој“ публици која је већ верзирана да пронађе информације или је заинтересована за овакве садржаје. Нека посебна промоција не ради се конкретно за потребе публике која је млађа, како деце тако и младих.

Деца и млади ретко се информишу преко новина, класичне штампе или путем стандардних медијских портала па чак и стандардних друштвених мрежа. Нешто популарнији је Инстаграм и Музеј као и остале установе културе има свој профил на овој мрежи. Оно што недостаје је свакако и прилагођеност формата (како плаката тако и графичких формата за друштвене мреже) за млађу публику или децу као и „објашњење“ у форми специјално намењеној деци или младима која ће их привући. За овакав приступ публици данас је заиста потребна велика доза креативности и добро познавање „кретања“ информација у оквиру ових узраста потенцијалне публике.

Дигитализација садржаја и обрада музејских збирки би у овој мисији свакако помогла.

Да ли је дигитализација музејских садржаја  услов за приступ младима?

Дигитализација у култури данас одговара на савремене изазове развоја технологија и комуникацијских система који је од великог значаја за истраживање, заштиту, представљање и интерпретацију културног наслеђа, као и продукцију па и представљање и интерпретацију савременог стваралаштва. За сада процес дигитализације у установама културе је прилично спор, зависи од неких и законских препорука за све институције културе али и од броја особља, обучености запослених и самих кустоса па и доступности средстава и финансијских и материјалних.

У музејима овог типа какав је бечејски су највише заступљене археолошке, фотографске, нумизматичке и етнографске збирке. Један од приоритета кровне државне стратегије популаризацији и афирмацији програма представљају и презентација културног наслеђа и за одрасле кориснике али посебно за децу и младе јер је потребно уподобити те презентације на начин да буду пријемчиве том узрасту. Те презентације у својој обради за ову публику морају бити едукативне али истовремено и забавне и у складу са њиховим интересовањима, морају да буду донекле усклађене и са образовним програмима.

Највише од свега неопходна је примена интерактивних савремених начина презентације тог наслеђа. Само тако ће музеји имати могућност да допринесу повећању знања и свести о културном наслеђу и потреби да се овакви садржаји посећују од стране генерација које долазе.  Одговорност државе у културној политици промоције културног наслеђа која је усмерена на децу и младе веома је велика.

Последњих деценија музеји, млади и активизам су три речи које су ретко стајале заједно. Рад са младима у музеју представља посебан изазов за музејске едукаторе, с тога је веома важно заједнички промишљати на тему образовања младих и бављења активизмом унутар музеја.

Како медији пласирају ове садржаје младима?

Колико медији могу у свему томе да буду од помоћи, пре свега из разлога што донекле „традиционални“ медији (што је мање више за ту генерацију све осим појединих друштвених мрежа које су тренутно популарне) и сами „пате“ од сличних проблема превазиђености као и саме институције културе. Свакако се не може рећи да не постоји заинтересованост стручног тима Градског музеја.

У бечејском музеју осим организованих и појединачних посета изложбама, кустоси (највише историчар, археолог па и историчар уметности) континуирано већ годинама раде са свим узрастима деце (основне школе, средње школе и студенти). Са њима припремају реферате, иду на такмичења, припремају се за истраживачки центар Петница или припремају семинарске радове на студијама из теме локалне културне историје.

У Музеј често долазе и деца из средње школе, студенти (археологије) који у свом наставном програму имају предвиђену обавезну праксу. Планови који се односе на рад са децом и младима такође укључују и појединачне истраживачке пројекте у које ће директно бити укључени и ученици основних и средњих школа.

Музеј ради на приближавању специфичности рада Музеја деци и младим на разним пољима и на тај начин отвара врата будућој генерацији посетиоца, али и омогућава упознавање деце са струкама и могућностима опредељивања за будућа занимања. Оно што је ту донекле проблем је промоција ових активности у локалним или у медијима уопште.

О оваквим едукативним програмима рада са децом прилично ретко извештавају новинари је су то теме које пре свега занимају младе и децу, овакве теме имају тенденцију да се „изгубе“ у мору свакодневних информација, да лако остану невидљиве.

Оно што је такође проблем што већина редакција локалне штампа нема посебне додатке или странице које су директно намењене младима које би пласирале информације за ову публику, које би биле написане језиком који је њима разумљив, приступачан.

Поред тога информације из области културе у медијима морају имати и прилагођен формат који је млађој публици препознатљив. Само на тај начин могуће је постићи да информисање за децу и младе о култури буде прокси за циљ да се подигне степен медијске писмености код деце и младих уопште.

(Наставак теме у наредном броју)