Интервју: Соња Вукшић снове претворила у победе

Најбоља спортисткиња ове 2025. године у општини Бечеј је чланица Кик-бокс клуба Бечеј Сања Вукшић. Она је ове године освојила златне медаље на међународним такмичењима, на Европском купу у Италији, на Светском купу у Будимпешти. Такође је освојила је злато и на Европском купу у Бугарској и Сарајеву као и на домаћим такмичењима и првенствима у Земуну, Руми и Нишу.

Разговарали смо са нашом најуспешнијом спортисткињом ове године о њеним почецима, о успесима на такмичењеима, о репрезентацији Србије као и о плановима за даље.

Одрасла си у Бечеју – какво детињство памтиш и какву улогу је спорт имао у твом раном одрастању?

Одрасла сам у Бечеју. Моја хиперактивност и енергија нису ми давали мира да будем у кући, него сам се играла на улици са својим вршњацима и старијима од себе. Тако сам стицала моторичке способности и љубав према спорту. Од своје треће године сам научила да пливам, а већ са седам ме је заинтересовао кик бокс. Тако да сам у спорту од малих ногу и он је имао значајну улогу у мом животу.  За кик бокс сам чула са седам година када сам упознала тренера Жарка у музичкој школи и тада је све почело. Мој борбени дух и моја жеља да се докажем као борац су ме привукле овом борилачком спорту.  Није ми било тешко да се одлучим за кик бокс и није ми стварало никакав притисак нити проблем, била сам поносна што тренирам овај спорт и што сам девојчица која носи рукавице. Имала сам пуну подршку породице, иако им на почетку није било баш лако што сам у борилачком спорту али брзо су се навикли и прихватили то.

Сећаш ли се свог првог тренинга и првих утисака из сале? Ко ти је био највећа подршка у тим почетним данима, када резултата још није било?

Сећам се свог првог тренинга, то је било давне 2016. године. Тада сам први пут закорачила у салу и ту остала. Била сам најмлађа девојчица. Много ми се свидела енергија и склоп тренинга, сви су били као једна велика породица, а тако је и дан данас.  Највећа подршка је била свакако моја породица, највише мој отац који је веровао у мене од самог старта. Као и мој тренер који је константно био уз мене и тренирао ме. Физички ми је највише било тешко у почетку, јер сам имала седам година и све је то било ново за мене. Чим сам кренула на тренинге моја жеља је била да будем такмичар и да будем најбоља. Тако да мој избор спорта није из хобија већ из моје жеље за борбом и доказивањем.

Прве медаље често имају посебну тежину – коју би издвојила као најдражу и зашто?

Издвојила бих сребрну медаљу са Првенства Војводине. То су били моји почеци. Та медаља има посебно место у мом срцу јер сам отишла спремна да победим, иако је противница била зрелија и боља од мене. Дала сам свој максимум и показала се у најбољем светлу.

Како изгледа твој свакодневни тренинг данас у поређењу са оним на самом почетку?

Данас су то већ озбиљни тренинзи са планом и програмом. Тренирам у континуитету два пута дневно, са већим напорима и тренинзи су много много тежи. У односу на почетак где сам била дете, али сам и те како и тада озбиљно доживљавала тренинге што се видело по резултатима. Овакав успех захтева превелика одрицања. Кад кажем превелика заиста тако и мислим. Свако ко је у тренингу и ко има јасан циљ и визију треба да буде у фокусу, а да бисмо били у фокусу не можемо да излазимо, лежемо касно, да се хранимо нездраво итд…  Најтежи тренуци су ми били када се килажа доводила на минимум, што је и данас најтеже, али ни тада нисам помишљала да престанем. Ово је мој сан и за ово се борим.

Освојила си титуле на европским и светским такмичењима – који успех ти је емоционално најтежи, а који најдражи?

Најтежи успех емоционално ми је моје прво Првенство Европе 2023. када сам имала четрнаест година. Прва година у репрезентацији, као најмлађи члан. Такође, тренер није ишао са мном и то ми је изузетно тешко пало, али смо се психички спремили за то и освојили првенство. Најдражи успех емоционално ми је Првенство Европе 2025. које сам исто освојила. Али ово првенство има посебну емоцију и тако ће остати. Де-финитивно најлепше и најтеже такмичење у мом животу до сада.  Борба на међународној сцени је изузетно тешка и има већу тежину, јер бранимо боје наше земље. Много више притиска, много већа одговорност и жеља за победом јер се боримо за нашу земљу!  Нема лепшег осећаја него када је застава Србије на вашим леђима и подижу вам руку да сте победили. Осећај који се не може описати, а мора доживети.  Првенствено се припремамо овде у сали за такве мечеве и правимо визуализацију о великим финалима и медаљама. Пола резултата лежи у доброј и јакој припреми, како физичкој тако и психичкој. Тренер ме спрема пред сваки меч, а пред финале ми даје инструкције, смишљену тактику и стратегију. Добро се познајемо па и психички зна како да ми приђе и да ме смири. Мирне и хладне главе улазимо у мечеве ЗАЈЕДНО. Титула европске и светске првакиње су за мене испуњење мог сна од малена. Мислим да је предност што сам из малог града постигла такве могу рећи светске резултате.

Како си доживела први позив у репрезентацију Србије?

Први позив за репрезентацију је био изузетно емотиван за мене, али не могу рећи неочекиван. Моји резултати су и пре мојих година за репрезентацију били најсјајнији. Тако да се само чекало да напуним четрнаест година. Свакако мислим да је репрезентација сан сваког спортисте и жеља да се бори за нашу земљу.

Колико је другачији осећај наступати за национални тим у односу на клупска такмичења?

Одговорност је и са једне и са друге стране. Али је конкуренција већа на међународној сцени него на домаћој, тако да је и аутоматски већи резултат када се боримо за репрезентацију. Наравно клупски резултати имају посебну тежину јер од клупских резултата зависе и међународни резултати. Атмосфера у репрезентацији је изузетна и то је исто осећај који треба да се доживи. Сви се међусобно подржавамо и бодримо. Није битно да ли је неко победио или изгубио, заједно плачемо и за губитке и за победе. Тако да све делимо и осећамо.

Да ли осећаш додатну одговорност када знаш да те прати цела спортска јавност?

Нема додатне одговорности зато што се добро припремам како физички тако и психички и не дозвољавам да фактори са стране утичу на мене. Тако да ту немам никакав притисак.

Колико ти значи подршка коју добијаш из Бечеја и колико те град прати на твом спортском путу?

Подршка Бечеја је нешто што је посебно и много ми значи. То су моји људи који су са мном од мог почетка. И то никако не могу да изоставим у сваком мом успеху. Свакако сам кроз медије и дочеке са великих такмичења са одушевљењем прихваћена од стране града и мојих Бечејаца. Највећу улогу у мојој каријери има мој тренер Жарко Радовић који се несебично даје за мене. Сваки мој тренинг прати и анализира. Он и ја смо један тим који заједно ради и заједно се бори за све успехе. Сваки успех који сам до сад освојила јесте НАШ успех који смо заједно постигли. Да нема њега сигурно ни мене не би било овде где сам сад. Тако да сам му вечно захвална на томе. Мој клуб на челу са Снежаном Радовић има исто велику улогу подршке и прихватања. Увек се организује дочек и славље после сваког успеха. Такође и дечица која чекају вести са међународних такмичења. Осећам да инспиришем млађе генерације и девојчице својим резултатима, кроз свакодневне тренинге и комуникацију са њима.

Колико је данас лакше или теже бити девојка у борилачком спорту него када си ти почињала?

Мој почетак као девојчице у борилачком спорту је био тежак колико и сада са тим да је интересовање девојчица много веће и много је већа конкуренција. Предрасуда увек има и увек ће их бити, али наш спортски менталитет је предодређен за победе и борбу. Све решавамо на победнички начин. Девојкама бих поручила да се не двоуме већ да се укључе у све спортове и немају предрасуде о њима.

Који су твоји наредни такмичарски циљеви на међународној сцени?

Моји циљеви за следећу годину јесу сви међународни турнири и дебитовање у сениорској конкуренцији. Чека ме светско првенство за јуниоре и европско првенство за сениоре, ако се изборим у сениорској конкуренцији. Мој сан је да се остварим као добар сениор са врхунским резултатима на светским и европским првенствима. Видим себе као оствареног спортисту са свим мојим сновима који су остварени. Жеља ми је да своје знање да преносим на млађе генерације и наставим оно што је започео Жарко Радовић мој тренер. Свакако да и сама размишљам о тренерском послу то ми је и циљ после каријере, а што се тиче професионализма, у томе сам дебитовала 27. децембра у Бечеју, што ми је и био први меч у професионалном боксу.

Како изгледа Соња Вукшић када није у рингу или на тренингу?

Соња када није у рингу изгледа као свака девојчица и као сваки школарац који не одскаче од своје генерације. Упркос резултатима и успесима, имам поштовање према свима. Све успевам да ускладим јер ми се у животу све врти око спорта и окружења сам људима који то разумеју и цене. Тако да немам проблема са временом и обавезама које ме чекају. Мотивише ме сваки успех и све што води ка томе – свака нова медаља, борба и одрицање. Младима бих поручила да прате своје снове и да се не боје да крену ка њима. Први кораци су увек тешки, али на крају се увек исплати. Реченица којом бих описала свој досадашњи пут била би „А у руке Мандушића Вука свака пушка биће убојита“.

Вукашин Љубојев