„Кад ђурђевак замирише“, нова књига Драгана Савића

Драган Савић је председник Књижевно уметничког клуба „Перо аматера“ из Бечеја ових дана објавио је своју другу књигу која је оквирно базирана и на његовој личој причи. Тим поводом смо разговарали са њим о томе шта је тема нове књиге и о плановима за промоцију, о могућем наставку његове приче и у трећој књизи која је у припреми.

„Као и прва књига и ова је издата у сопственом издању, био сам дакле и аутор и издавач. Сад ова нова књига је издата преко нашег удружења књижевних аматера. Издавање сам финансирао сам углавном уз малу помоћ спонзора којима сам јако захвалан.

Тема књиге је исто као и прва, ради се о социјалној теми, теми остављања деце, то је тема која је и моја лична прича. Веома велики број нас никада не сазна ко су, одакле потичу а сматрам да је то веома важно.

Прва књига под називом „Туђ‟ је била аутобиографска прича која је објављена 2017. године, моја прича у којој сам описао себе, своје одрастање у хранитељској породици. Већина деце која тако одрастају никада не сазнају да су усвојени што са једне стране може бити и због тога што су задовољни животом у својим новим породицама и не виде ниједан разлог да покрећу питање свог порекла. За оне друге који не живе баш лепо у хранитељским породицама обично дође раније и чешће до тога да се јави мотив да се истина разоткрије и да деца почну да постављају питања о својим биолошким родитељима. Код нас овде на Балкану у бившој држави и данас у Србији се још увек избегава да се прича о тој теми, то је још увек срамота јер за ту децу осећај остављености, осећај мање вредности преовладава. Управо је то циљ мог писања, треба превазићи тај зид ћутања и покренути тему. Мени је јако дуго требало да почнем отворено да причам и пишем о томе, и некако ми је сада лакше, нема више стида јер све то што се мени десило није моја кривица. Да мало подсетим на причу из прве књиге. Ја сам рођен 1958. године и те исте године након само месец и по дана мене је мајка оставила у једном хаустору, тачније у једној згради на Врачару. Никада нисам успео на жалост да је пронађем. Презиме и име које данас носим ја сам добио у матичном уреду општине Врачар чији сам био штићеник, нигде нисам успео да пронађем ниједан документ због чега и по коме носим то презиме. Све то је веома чудно јер је већ тада у Југославији читава процедура када су случајеви попут мог у питању постојала веома јасна процедура и трагови, документација и мислим да је ту у питању била нека већа завера. Како сам скоро одмах у старту открио да нешто ипак није било у реду са мојом документацијом јер су нека документа била фалсификована, изјаве, имена и неке још ствари су нелогичне и не поклапају се. Почео сам да сумњам и ту сад има више теорија шта се све могло десити. Тих година почињу и да се појављују случајеви куповине деце о којима се ових дана много говори и пише па је и то могућа опција, зашто сам на крају остављен и касније удомљен код једна добре патријархалне породице у Чуругу. То све као и моје трагање за биолошким родитељима је прецизно и хронолошки описано у мојој првој књизи паралелно са мојом причом како сам долазио до разних сазнања које су само део приче о мојој потрази за истином‟ рекао нам је Драган Савић.

Драган Савић и даље трага за својим пореклом. Нова књига под називом „Кад ђурђевак замирише‟ је својеврсни наставак приче у смислу да се дешава након објављивања прве књиге јер се потрага наставља. Ипак, овог пута у питању је нечија „туђа‟ прича како се испоставило на крају.

„Прва књига је резултирала тиме да су ми се јављали многи који су желели да ми помогну, усмеравали су ме. Поред осталих јавила ми се једна госпођа која ми је рекла да тражи брата и да дешавања у мојој првој књизи наводе на то да има великих сличности наше две приче. И њеног брата је мајка родила веома млада, у Београду, тачније на Врачару и то дете је одмах дато некоме на усвајање. Мајка је била из јужне Србије, породица је била позната и политички утицајна и нису желели да им се наруши углед. Од тада више нико није знао где је то дете, губи му се траг. Пронашла је моје фотографије на фејсбуку и на интернету и проследила их својим рођацима који су тврдили да ја јако личим на њих. Она је била убеђена да сам ја тај њен брат за којим је трагагала. Ја сам погледао неке њихове фотографије и њене такође и нисам имао тај утисак о некој физичкој сличности док нисам налетео на једну фотографију њене мајке на којој ја заиста личим на њу. Договорили смо се и урадили ДНК анализу. Испоставило се да нисмо у сродству. То је било прошле године. Ја сам ипак из те њене приче написао овај роман. Књигу нисам писао као прву у првом лицу јер то свакако није прича о мени лично. Ја сад већ радим на трећој књизи. Ово све има наставак у смислу да се моје трагање наставља пре свега јер је мој основни мотив, а о томе сам доста писао и у првој књизи, мој страх од инцеста. Ја верујем да ће моја посвећеност тој теми бити све дотле док не пронађем своје биолошко порекло. Ово радим и због моје деце и унучади. По праву, оном народном, се сматра до седмог колена сродници не треба да се мешају, по садашњем закону је до шестог колена а црквено чак до деветог колена.

Ја сам желео да и урадимо промоцију ове књиге али је то ових последњих неколико месеци било заиста немогуће јер све установе културе углавном нису радиле, нису могле да организују било какву јавну промоцију или трибину. Ових дана су коначно у општини донели одлуку да полако почну са радом уз поштовање мера заштите па ћу се ускоро договорити или са библиотеком или позориштем. Књига је издата у 350 примерака и за сада може да се купи код мене преко фејсбука и у књижари „Стил‟, бивша Форумова књижара.‟