Књиге, браћо моја, књиге

Серијал, Свет без богова (9)

У претходна два дела преиспитивао сам религијски морал, махом хришћански. Колико је хришћански морал и, уопште, поглед на свет погрешан, извитоперен сведочи и то што је кључна врлина ту вера, па уколико се какав злотвор и психопата попут Хитлера искрено покаје ићи ће у рај, док ће вечно проклетство снаћи атеисту, чак и ако се сав посветио хуманитарном раду, штавише паклени аранжман следује и вернику који је живот провео алтруистички, али је пред смрт, ето, изгубио веру. Писац Марк Твен се спрдао како „хришћани иду недељом у цркву да би им било опроштено за оно што су урадили у суботу и што ће опет урадити у понедељак“ – јер, разумљиво, верник је „жив човек“, он греши, понекад и свињски, и не разбија много главу „сагрешенијима“ својим, али остаје чињеница да је на крају дана он ипак члан победничког тима! Напослетку, управо у име вере можемо починити гнусна злодела (у прошлом тексту су споменути понеки грозоморни детаљчићи из Старог завета), као када је рецимо богобојажљиви Аврам слепо послушно намерио да жртвује вољеног синчића Исака само зато што је чуо глас са небеса како му то налаже. Вера се ту, дакле, узима као надморална дужност, као неприкосновена врлина. Наравно, можда је наш разум ограничен, посве неспособан да проникне у питања коначности и бесконачности свемира, у дилеме има ли свет почетак у времену или нема, постоји ли бог или не постоји. Међутим, претпоставити да уопште нисмо у стању сконтати одређени концепт морала, па стога треба послушно да следимо непојамне и одурне божије налоге, само зато што су божији, напросто је сулудо! Према неким сведочењима у логору Матхаузен на једном зиду било је урезано „ако бог постоји мораће да ме моли за опрост“ – и, заиста, оправдавати бога џокером „чудни су путеви господњи“, чини да од нашег људског достојанства и зрелости ту не остане ништа. Ако не могу схватити тај налог, макар и сам бог отац тражио од мене да га испуним, не могу се томе приклонити – чак ни ошамарити човека без разлога, камоли убити. Ништа није, па ни вера, изнад личних моралних схватања тј. концепта морала!

Иако је сва овдашња просвета у знаку „свестраног развоја личности“, „критичког мишљења“, „сазревања индивидуе“ итд, у државним школама се свакодневно на часовима веронауке учи и вежба покорност (занимљиво је да реч ислам управо значи покорност, преданост богу). Ту, међутим, није само реч о нетачном поучавању, нпр. да је Земља стара око 6000 година, да је свет створен за 6 дана, што све директно негира научне увиде геологије, физике, биологије итд. У том смислу се посебно ваља присетити просветног бизарлука из 2004. године када је тадашња министарка просвете Љиљана Чолић покушала да из наставе биологије за осми разред избаци Дарвинову теорију еволуције! Веронаука, уосталом, није никаква наука. Она, наиме, нити подразумева научно заснивање вере рационалном аргументацијом и емпиријски проверљивим доказима, што је напослетку и немогуће, а, опет, не представља ни научно (социолошко, психолошко, филозофско итд) проучавање религије. Веронаука је, дакле, округли квадрат, самопротивречје, јер по правилу тражи да се верује без доказа, те заправо представља индоктринацију, неретко и дресуру. Наиме, основ свега што се може и треба знати већ је садржан у светим списима, и не сме бити предмет преиспитивања и критике, па да, рецимо, наставна јединица буде питање да ли бог уопште постоји. Дакле, не ради се само о поучавању непроверених података као проверених, нетачних као тачних, него се ту и грдно спутава дечији интелект и знатижеља. Задатак школе је да уместо верских обмана, Библије, Курана и других религиозних бургија пружи знање, уместо сујеверја науку, и да, напокон, уместо богољубља у детету развија човекољубље. Невоља је и што спутавање интелекта, некритичко прихватање ауторитета, традиције итд, слаби мишљење и самосвест и на другим пољима, јер некритичко прихватање небеских владара подстиче понизност и пред земаљским „боговима“, подржава политичко уподобљавање и поробљавање човека. Да и не говорим о психо-физичким последицама религијског васпитања услед престрављивања пакленим мукама, сексуалних забрана, сакаћења (обрезивање, клиторидектомија).

Дете, по природи беспомоћно – изразито радознало и пријемчиво, али уједно и интелектуално недозрело – бива подвргнуто индоктринацији којој се напросто није у стању супротставити. Религија стога и вреба децу. Језуити имају крилатицу „дај ми дете до седме године и даћу ти човека“. – Па замислите да тинејџера покушате да уверите у причицу о безгрешном зачећу?! У серијалу већ цитирани Кристофер Хиченс, један од тзв. четворице јахача новог атеизма, добро примећује: „Када часови веронауке не би били дозвољени пре него што дете дорасте до доба разума, живели бисмо у свету прилично другачијем од данашњег“. Каже се – пет минута након што се родиш дају ти име, религију, националност, и ти проведеш остатак живота бранећи ствари које ниси изабрао. „Све бебе рођене су као атеисти“, истиче просветитељ Холбах – јасно, док их не подвргну васпитавању и испирању мозга. Дете, дакле, није хришћанско или муслиманско, оно је напросто дете хришћанских или муслиманских родитеља. Наравно, следбеник хиндуизма или православац се по правилу не постаје слободним избором, разматрањем свих постојећих религија и богова, преиспитивањем доказа, анализом, већ религиозни став преузимамо од родитеља, а онда је, услед снаге навике и васпитањем изазване вечне незрелости, јако тешко отргнути се од детињих заблуда. Умесно је овде поновити мисао Ричарда Докинса, такође једног од јахача не-апокалипсе: „Невероватна је случајност да готово свако исповеда баш религију својих родитеља и да увек испадне да је баш то права религија“, дакле, да се мисли како не следимо одређену религију због традиције, васпитања, управо случајности што смо рођени у тим и тим околностима, већ напросто зато што је та религија она права.

Устав у члану 11 говори о Србији као „световној држави“, да су „цркве и верске заједнице одвојене од државе“ и да се „ниједна религија не може успоставити као државна или обавезна“. Очигледно је, међутим, да је принцип секуларности, одвојености цркве од државе, само декларативан, полуспроведен, и то не само у нашој земљи. Примерице, веронаука у школама га директно крши, јер ту није реч о компаративном изучавању религија, камоли изучавању атеистичке мисли – будући да би све то непријатно сугерисало да је религија наших родитеља само један од многих могућих, међусобно неускладивих система веровања тј. да ниједна религија није изнад осталих – већ је веронаука тек муштрање у вери, молитви, метанисању итд. У државној школи се напросто не може поучавати креационизам, јер ако је то могуће – с обзиром да је креационистичка теорија псеудонаучна – онда се може поучавати слободно и нумерологија, астрологија и алхемија, као равноправне алтернативе математици, физици, хемији. Наравно, црква по природи ствари врши притисак на државу и друштво, и никада то неће престати да чини, да рецимо утиче на образовање, да издејствује да не плаћа порез и друге повластице, или да прогура закон у коме ће забранити абортус или вређање божанства. То је, дакле, сасвим очекивано, али је и на држави да то беспоговорно спречи.

Не заговарам овде државни атеизам као што је рецимо било у Албанији за време Енвера Хоџе, за коју се тврди да је једина икада званично проглашена атеистичка земља, када је религија сузбијана и прогањана. Прошлост показује да досадашњи ниво друштвено-историјског напретка није трпео насилно негирање религије (Француска буржоаска револуција, Париска комуна, СССР). Данашња држава не треба бити богоборачка, већ неутрална, али, наравно, и одлучно против религије када се религијско учење коси са науком. Та неутралност захтева да председник не довлачи бадњак у зграду председништва и ту практикује своје приватне верске обреде. Та неутралност захтева да се у школи обележава Дан духовности, а не Савиндан уз средњовековне ритуале, кољиво и тамјан. Неутралност захтева и да у учионицама не висе иконе, јер на њима није историјска личност Растко Немањић, већ „свети“ Сава, који може бити свет једино православним ученицима. Такође, неутралност је захтевала да се не прихвати химна Боже правде која уместо модерног грађанства подразумева малоумну, инфантилну гомилу која беспомоћно пиљи у небеса и моли за кишу и остале потрепштине. Наиме, једино у секуларној држави баш сваки грађанин може прихватити председника као свог председника, химну као своју химну, школу као своју школу. За крај ево једног Доситејевог „совјета здраваго разума“ који нам нажалост не долази из 18. века, већ равно из будућности: „Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати! Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!“

Амин.

Иван Ковач