Несретне кћери Евине

Серијал, Свет без богова (8)

Прошлог је пута образлагано зашто није потребна вера у бога да би било морала, такође је разматрана примитивна идеја да свако од нас долази на свет грешан, али и с „грешком“ јер ако треба да се придржавамо религијског кодекса онда зашто смо начињени такви какви јесмо?! – Отуд бива не само тешко, него и немогуће да следимо правила, а то нам опет набија терет кривице, што црква наравно немилице користи како би нас држала у шаци, ексклузивно нам дилујући опрост. И овом приликом бавићу се религијским моралом, посебно хришћанским.Питање је, дакле, како се држати декалога тј. десет божијих заповести?! Како следити Исусове упуте „Љубите непријатеље своје, добро чините онима који на вас мрзе“, „Који те удари по образу, окрени му и други; и који хоће да ти узме кабаницу, подај му и кошуљу. А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти“ или „Продајте што год имате и дајте за милостињу“?! Морал је ту апсолутан, категорички, и у томе је цака. Међутим, зар не постоје околности када је сасвим оправдано убити, посебно ако се не ради само о заштити сопственог него и туђих живота (занимљиво је да су многи верски фундаменталисти горљиви противници права на абортус, а свеједно заговарају смртну казну, ратове итд), или када на пример треба скратити муке самртнику који трпи ужасне болове?! Филозоф Лешек Колаковски је у есеју Похвала недоследности истакао да је управо недоследност „један од главних извора наде у то да ће људска врста можда успети да се још одржи у животу“.

Често се тврди да Нови завет смењује Стари, и да је Исус дошао на место Јахвеа. У том смислу је уистину карактеристична сторија о Исусу и прељубници: „Учитељу, ова жена је ухваћена баш кад је чинила прељубу. А Мојсије нам је у закону наредио да такве жене камењем убијамо; шта ти кажеш на то?“, на шта Исус спремно одговара: „Ко је од вас безгрешан – нека први баци камен на њу“. Морал одмазде је, дакле, замењен моралом праштања. И заиста, у односу на старозаветног бога који је љубоморан, лукав, злопамтило, осветољубив, суров, крвожедан, управо „људски, одвећ људски“, и као такав напросто плод примитивне прошлости, Исус је весник љубави, приврженик свих „понижених и увређених“, грешника, сиромаха, блудника, болесних, бог чији морални credo још треба да буде достигнут. Због следећих речи „И опет вам кажем, лакше је камили да прође кроз иглене уши, него да богаташ уђе у царство Божије“, отворено револуционарних, и могао сам уводни текст серијала насловити стихом из некадашње дечије попевке „Петокрака са пет рога, ја се борим против бога, не борим се против Христа, он је био комуниста”. Хришћанство, међутим, подразумева и практичне савете и рецепте за добар живот попут следећих старозаветних: „Рече им Мојсије: А што остависте на животу све жене? Зато сада побијте сву дјецу мушку и све жене удате. А све младе дјевојке, које још нијесу удате, оставите за себе на животу.“, или „Ако би те подбадао брат твој, син матере твоје, или син твој или кћи твоја, или жена твоја мила, или пријетељ твој који ти је као душа твоја, говорећи ти тајно: Хајде да служимо другим боговима, које ниси знао ни ти ни оци твоји, Не пристај с њим нити га послушај; нека га не жали око твоје, и немој му се смиловати нити га таји, Него га убиј: твоја рука нек се прва дигне на њ да га убијеш, па онда рука свега народа. Заспи га камењем да погине; јер те хтеде одвратити од Господа Бога твог, који те је извео из земље мисирске, из куће ропске.“ Разуме се, варијације на тему нетолеранције, о којој ћу у засебном тексту опширније, особеност су и свете књиге муслимана, Курана.

Ипак, не само да су морална учења Старог и Новог завета неспојива, него ни Христови погледи нису увек хвалевредни и на нивоу. Наиме, и он има своје испаде, своје нетрпељиве епизоде када неистомишљеницима прети паклом, а „Како љубити оно чега се бојимо?“, пита се просветитељ Холбах, „Како миловати бога под чијом кнутом смо присиљени да дрхтимо?“ – за писца и новинара Кристофера Хиченса то је класичан С/М. Исус је, штавише, посебно мрзак када у Беседи на гори, овог пута сасвим некомунистички, дилује опијум тужнима, кроткима, обесправљенима, сугеришући им да правду понизно сачекају на оном свету. Уопште, патња и послушност су врхунске врлине у хришћанству које је, отуд, како филозоф Ниче примећује, вера пузаваца и кукавица. Апостол Павле грми: „Слуге! Слушајте господаре своје по телу, са страхом и дрхтањем, у простоти срца свог, као и Христа“, а и Стари завет, разуме се, оправдава институцију ропства: „Удари ли нетко роба својега или ропкињу своју штапом, тако да му под руком умру, мора се то казнити. Ако ли дотични још један или два дана остане на животу, нека се не казни, јер се ради о властитом новцу његову.“ Прокламована једнакост је, дакле, остављена за живот после смрти, за небо. Дотле, грцајте робови у мукама, црнчите, али се не буните, него трпите. Уосталом, хришћански морал и толико хваљено тзв. златно правило„Како хоћете да чине вама људи, чинити и ви њима онако“ није изум хришћана, већ се у разним формулацијама среће и код Буде, Конфучија, старих Грка, а осим тога што није оригиналан, овај морални принцип није увек ни смислен. – Драматичар Џорџ Бернард Шо у том смислу примећује: „Не чини другоме оно што би желео да други учини теби. Можда вам се укуси разликују“, као рецимо у случају гороспоменутог С/М-а. Напокон, џаинизам, стара индијска религија, много старија од хришћанства, у само једном налогу изражава суштину и данас узорног морала: Не повређуј, не злостављај, не тлачи, не поробљавај, не вређај, не кињи, не мучи и не убиј ниједно створење нити живо биће.

Новозаветни светоназор је свакако напреднији, нама ближи, јер човек се временом мења, а са њим и његови богови и религија. Управо је време учинило, а не пажљивије ишчитавање Библије, да данас и жене у појединим конфесијама, рецимо у Англиканској и Евангелистичкој цркви могу обављати свештеничке дужности. Ипак, у већини других и даље важи патријархална затуцаност. Стари завет је сасвим јасан у свом дивљаштву: „Јер из одијела излази мољац, а од жена женска злоћа. Боља је злоћа мушка него доброта женска; од жене потјече срамота и ругло.“ Нажалост, ни Нови завет не заостаје – већ цитирани апостол Павле дубокоумно образлаже: „Жене! Слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је Христос глава цркви, и он је светитељ тијела. Но као што црква слуша Христа тако и жене своје мужеве у свему.“, а на другом месту, „Жене нека шуте на састанцима, јер се њима не допушта да говоре, него да буду покорне, као што и закон говори.“ Куран се у потпуности слаже: „Мушкарци су поглавари женама“, при том предлаже и васпитне мере – „А оне чијих се непослушности прибојавате, ви посавјетујте, а онда се од њих у постељи раставите, па их и ударите; а кад вам постану послушне, онда им зулум не чините! – Аллах је, заиста, узвишен и велик!”. Велик, нема сумње.

О другоразредној улози жене говори и старозаветна прича о рађању Еве из Адамовог ребра, да је управо Ева пружила Адаму, поводљивој будали, јабуку и навела га на посрнуће, напокон да је бог представљен као мушкаац, дакле са пенисом, и y хромозомом. Религијску мизогинију – која је сама по себи доказ да је управо човек, и то наравно мушкарац, творац религије – осим ових приповести о женској инфериорности, моралној слабости, посведочава и сулуда идеја о нечистости и обредној неподобности за време менструације, а посебно то што су слободумне жене које су живеле на своју руку, ван очекивања патријархалног друштва, често сматране вештицама и прогањане због тога. Врхунски, сасвим доследни вид ове ступидарије јесте јутарња молитва Јевреја у којој се захваљују творцу што их није начинио женом. Додуше, имајући у виду патријархални свет у коме живимо, гдегде и смртно непријатељски према жени, а који је умногоме подстицала и сама религија, та је молитва нажалост и дан-данас сасвим разумљива.

Амин.

Иван Ковач