КУК: „Прељуба покојника“ Бошка Барјактаровића представљена Бечејцима

У суботу 30. маја одржана је промоција шеснаесте књиге Бошка Барјактаровића у просторијама Канцеларије за младе општине Бечеј, у издању Књижевно уметничког клуба „Перо аматера“.

Књига прати главног лика Бобу, његову љубав према Смајли. Тема буди читалачку знатижељу, чуђење, и захтева потпуну пажњу оног ко чита како би одгонетнуо како то покојник може да изврши прељубу.

Аутор књиге је открио да је књига настала из сна, док је остатак теме проткан пишчевом маштом заснованом на истинитим догађајима.

„Машта је утапање мисли у елегична остварења која досежу бесконачност лепоте осећања која се понекад сукобљавају са несвакидашњим рушилачким темама али увек изађу као победник. Машта је дар који се љубоморно чува јер је стваралац дивљења животних творевина“, објашњава аутор.

Бошко Барјактаровић дугогодишњи је члан Књижевно уметничког клуба „Пера аматера“, у склопу ког је објављено четрнаест његових дела, седам збирки песама и седам романа. Међу његовим књигама убрајају се две електронске књиге „Прстен вендете“, преко Смешворда и „Опклада у љубав“, која је објављена на Амазону- чији је сав доходак намењен деци оболелој од рака.

„За мене писање значи живот, спас од смрти. Једноставно морам да пишем. Сва моја осећања, љубав је ту“, рекао је једном приликом Барјактаровић за лист Бечејских дана.

Открио је да је већ у процесу писања наредне књиге, романа под називом „Љубав на одори короте“, као и да има жељу да роман „Седми печат“ екранизује.

Одломак из књиге „Прељуба покојника“:

Као муња, кад из ведра неба зас`ја и сјај ума одједном потамни, загрљен злом и вечном тугом и у исти мах просвећен сетним додирима световног, мој дах заста и срце престаде куцати на трен, кад појавила се она окована јадом пропасти. Очи боје кестена упале у дупље и коса која некада беше густа небески плавих власи, слепила се на теме, што уши тек-тек прекриваше. Руке јој беху прљаве и нокти црни и дуги као да је са њима копала биље да се прехрани. Наши се погледи заледише и страх завлада у очима унучади док су је синови и снаје, кћер и зет гледали као у чуду. Устао сам лагано од стола и пришао јој не верујући да је то она. Благо развукавши усне у неки накарадни осмех загрлила ме је. – Ко си ти? – Упитах је скоро скамењен.. – То сам ја срећо моја….Ја, твоја љубав која те до неба воли и назад. Вратила сам ти се, само треба да ме нађеш….. – Како ти…како вратила, па ти си укопана, мртва си…од страшне болести убијена. Знаш да нас је обоје КоСена шчепала и ја….. – Не, не драги..вараш се. Ти си спашен а ја осуђена. Нико није умро од КоСене.. – Како није? Толико ковчега…сахрана… Нестала је изненада као што се и појавила оставивши ме у недоумици и размишљању. Није прошао ни трен кад сам се пробудио. Био је то само сан, тежак и убиствен,…. горак, сан који урнише. Застрашен њеним речима да нико није умро од КоСене као и да треба да је нађем, бејах потпуно слуђен. Како то да нико није умро од те опаке и страшне болести кад су из дана у дан јављали на свим мас-медијима о бројним јаднима и преминулима које су стављали у пластичне дугуљасте кутије а затим у камене ковчеге и сахрањивали. Па опет, нешто зачуђујуће опомињало ме је и нека логика ума поставила је преда мном склад упоредбе. Као да беше филм приказиван на екранизовано платно, појавио ми се испред очију видео и слика свечева који лежи у дрвеном ћивоту и сви му прилазе и љубе руку преминулом од опаке болести, која иако опасно прелазна, никога од присутних није савладала. Коме је он требао, старац од 90 година.