Мирјана Карановић: О Петрији некад и сад …

Након извођења представе „Петријин венац“ која је отворила овогодишњи Бефемон и која је напунила салу поразговорили смо кратко са нашом чувеном глумицом Мирјаном Карановић и дали јој неколико тема за размишљање које су директно или индиректно повезане са улогом коју је она са великим успехом тумачила пре 40 година на филму и данас на позоришним даскама.

О улози Петрије сада и пре 40 година …

„То је била моја прва улога у животу професионална и уопште нисам имала идеју или свест о томе шта заправо играм, била сам јако млада и само сам некако изнутра осећала емоције. Но, ипак је то био филм и осим мене ту су постојале и биле важне и неке друге ствари, други глумци, фотографија, костими, аутентични предели на којима је филм сниман. Ова представа сада је другачији приступ том дивном роману јер заправо, са одређеним скраћењима, прича је драматуршки обрађена као једна лична прича жене која свој животни пут прича некоме. И сам  Драгослав (Михаиловић) тако ја заправо конципирао тај роман: Он је дуго разговарао са једном женом из тих крајева која му је испричала свој живот и он је онда од тога направио роман, уобличио ту причу у књижевни облик. Петријина прича може да се исприча на много више начина јер у роману има много тога што би могло скоро да буде засебна представа или филм јер просто у филм то све није могло да стане али ни у ову представи, у тих сат и двадесет минута. Изабрана је прича која прати живот Петрије како га она сама види. Оно што је разлика у односу на филм она сада прича причу из визуре једне Петрије која је већ проживела свој живот и сада већ живи са свешћу да ће једном доћи и крај. Први пут кад сам играла Петрију ја сам била тада толико млада да уопште нисам ни размишљала о крају  али човек када дође у неке позније године свеснији је тога, мало више цени живот и време које проводи и са собом али и са другим људима. Пре 40 година сам некако била још нова у животу, тек сам кренула да упознајем свет, сад мало више знам и можда имам бољи преглед.“

Како може да се гледа Петријина прича кроз визуру данашњег односа друштва према женама…

„Ја заиста мислим да се времена мењају и свесни смо тога да постоји један велики покушај враћања на оно што је некад било али то некад је некако данас врло неодређено. Све то негде данас виси у ваздуху као неки жал за неким идеалним временом што је потпуна лаж јер много тога ми сви лако заборављамо. Мислим да овакве приче помажу да се мало присетимо како су жене виделе и себе тада и како су их мушкарци видели. Ипак данас је другачије и ја мислим да поред те неке поделе на полове, на мушкарце и жене, мислим да постоји нешто између где смо сви само људи без обзира на припадности неком полу, или народу или некој раси или некој специфичној људској групи. Данас се свет много више отворио према људима. Мислим да је некако данас ипак лакше бити другачији и више се не подразумева да ту неку своју особеност морате да сакријете. Постоји, наравно, још увек и та друга страна која се опире променама али ја мислим да су ипак промене незаустављиве. Ето и оно што сам увек сматрала да је тренутак који једноставно мора једном доћи, али да то неће бити за мог живота, да жене и у исламском свету почињу да се буне против свога положаја. Мислим да то заиста буди наду. Биће то тешка борба али је кренуло. Свака борба за еманципацију је дуга и компликована, противници имају своје снаге, убеђења па и аргу-менте, некад чак и привлачне аргументе за то „враћање традицији“ у којој је жена знала своје место, мушкарац такође. Оно што ја мислим је да као што постоје жене које не желе да буду на том месту које им је традиционално одређено тако мислим и да постоје мушкарци који не желе да испуњавају ту улогу апсолутног моћног заштитника, увек спремног, неког ко не сме да покаже емоцију, ко мора да буде снажан. Данас мушкарци, чини ми се, ипак желе неке друге ствари и мислим да се мало више боје од жена да ће им то угрозити позицију. Жене су, на жалост, кроз векове претрпеле све могуће последице таквог односа тако да мислим да више генерално немају страх.“