Опасност на интернету и родитељска дилема

„Имам двоје деце од 9 и 11 година. Супруг и ја само покушавали само до пре годину, две да им лимитирамо приступ и интернету и апаратима, телефонима, таблетима али смо били приморани у последњих годину дана, сад већ две, да им купимо таблете јер је то захтевала онлајн настава у школама током пандемије. Наравно да је то утицало и да полако изгубимо контролу над тим колико времена наше девојчице проводе испред екрана. Да се не лажемо и сама сам склона томе да добар део времена проведем са телефоном у рукама. Пробала сам и драстичније мере намењене деци али и нама као родитељима. Инсталирала сам у дневној соби једну кутију у којој ћемо остављати апарате кад их не користимо, да нам не буду све време у рукама и морам да кажем да сам ја можда и највише сама кршила ово правило. Старија ћерка је у једном тренутку током последњег мало дужег локдауна и принудног распуста тражила да јој инсталирам Тик-Ток јер све њене другарице имају у својим телефонима ову апликацију, одбила сам тада да то урадим јер према мојим тадашњим сазнањима ова мрежа је имала веома велик број садржаја који свакако нису примерени за децу. Испоставило се да су клинци тада почели да искључиво комуницирају преко ове мреже па сам јој дозволила али искључиво да то буде мој налог и код мене на телефону да би могла да пратим комуникацију и шта гледа од видео материјала. Пристала је невољно и на те услове. Полако је све то постало тема свакодневних сукоба јер је све више губила везу са својим друштвом, са другарицама, па са и ја попустила али сам рекла да желим шифру налога да могу повремено да проверим шта гледају од садржаја, са ким се дописује… Наравно све време сам размишљала о томе, да ли сам правилно одлучила да јој уопште дозволим приступ и да ли сам превише попустљива или можда чак контролишем децу превише.“ – ово је одговор једне мајке на нашу анкету о томе на који начин регулишу интернет садржаје који су доступни деци.

Већина родитеља веома брину о томе шта је све деци доступно на интеренету већ једним кликом кад отворе било какву апликацију на рачунару, телефону, таблету и можда природна рекација је да буду што строжи и да буду што ригорознији и одмах након тога скоро истовремено почну да сумњају у своју одлуку, да имају дилеме какве то последице може да остави на децу у смислу социјалне уклопљености, контаката, друштвеног живота. Чим налете на прву дилему и осете да је дете несрећно, усамљено, издвојено креће „слободан пад“ родитељске доследности. Не мора правило увек да буде све или ништа. Препорука за Тик Ток, на пример, је да је доња „дозвољена“ граница коришћења 13 године барем тако пише у оним правилим за коришћење апликације које на нету ионако нико не чита. Није само питање колико је ваше дете зрело за Тик Ток и са 13 године питање је и колико сте ви сами зрели да детету препустите део контроле над сопственим поступцима. И код деце и код вас то је често питање анксиозног осећаја када дете прелази из узраста током које сте имали апсолутну контролу над њиховим постпуцима и током којег је само било питање шта ви дозвољавате деци у фазу када почињу „преговори“ са сопственом вољом коју ваше дете почиње да исказује.

Технологија је део нашег свакодневног живота тако да је свакако боље да уместо да изричите неке строге забране које су с обзиром на неминовну нелимитирану доступност скоро па бесмислене и чак изазивају и појачавају радозналост, да децу научите да вам се обрате ако имају дилему или желе објашњење, да кад учине неку грешку, забасају негде где не треба да се посаветују са вама.

Ако одмах у старту почнете да цензуришете садржаје то се свакако неће десити. Имајте у виду да једном када дозволите приступ социјалним мрежема тешко да има повратка уназад. Правила и лимити која постављате према деци морају бити реалистична јер и сами знате да када је у питању употреба друштвених мрежа и одрасли имају проблем са самоконтролом. Пробајте са искреним разговорима сви заједно у фамилији, признајте и деци своје слабости када су у питању друштвене мреже па и игрице.

Пробајте да се „договорите“ и да направите неки систем који ће свима одговарати и бити стимулативан. То ће уверити клинце да им верујете и да уважавате и њихово мишљење и предлоге.

Свакако све ово не значи да не треба да ваша буде последња у „преговорима“ јер одлука о томе каква ће коначна правила бити је ваш прерогатив. Наравно, своју одлуку морате поштовати и сами, недоследност је углавном највећа грешка родитеља.

У уводном делу текста наша саговорница каже да не користи друштвене мреже, што је данас прилична реткост и то наглашава са приличном дозом поноса. Не заборавите, тешко да можете разумети шта је конкретно проблем са појединим апликацијама, друштвеним мрежама уколико на научите да их користите и сами проверите. Поред тога нешто што је непознато изазива још већи страх и панику.

Циљ свакако није да деци читате све поруке које они једни другима шаљу јер осим што захтева непотребно губљење времена и поверења детета углавном је контрапродуктивно. Такође што више контролишете сваку комуникацију дете ће бити све мање склоно томе да вам се обрати кад заиста буде потребно.