Осам деценија од крвавог Јовањдана

Двадесетог јануара Српска православна црква и њени верници славе Светог Јована Крститеља, празник посвећен светитељу и пророку који је крстио Исуса на реци Јордан. У многим ће домовима данас горети славске свеће, служиће се кољиво, ломити славски колач и пити црвено вино. Међутим, над Бечејом се сваке године, крајем јануара, надвије сена прошлости, када је на Јовањдан, пре 80 година, насилно угашено једанаест младих живота.

Други светски рат је донео велике промене у Свету, па тако и у срезу Стари Бечеј. Окупација је почела 13. априла 1941. године, уласком мађарске окупационе војске. Почео је терор, масовна хапшења и прогони, све у циљу да се на насилан начин измени етничка структура становништва. Највеће страдање на подручју Старог Бечеј догодио се у зиму 1941/42. године током злогласне рације, када су ликвидирани многи трговци, лекари, интелектуалци и уништене читаве породице од стране фашиста. Ова рација обухватила је веће подручје Бачке и у њој је, током јануара, убијено више хиљада људи, махом Срба, Јевреја и Рома. Због тога би се овом злочину могао приписати и геноцидни карактер.

У Старом Бечеју је самој рацији, претходило хапшење двадесетак омладинаца од стране општинске полиције. Ова хапшења је тадашњи режим правдао тиме да су сви ухапшени били припадници комунистичке организације и да је код већине пронађена велика количина скривеног оружја. Они су одведени у затвор који се налазио у згради Општине на испитивање које се састојало од инквизиторског саслушавања. Једни су осуђени на казну затвора, док је њих једанаесторо осуђено на смрт стрељањем. Молитву за спасење жртава и последњу причест извршио је прота Димитрије Коларов, непосредно пре егзекуције. Егзекуција је извршена на Јовањдан у дворишту зграде, где је некада био смештен Војни округ, а данас управна зграда Фадипа. Живот су изгубили Марко Гарић, Милорад Рус, Речо Јанош, Иштван Нађ, Милорад Живков-Попов, Марко Остојић, Славко Симин, Север Стевановић, Црвени Јован, Светислав Чаленић и Милан Чиплић.

У славу овим храбрим родољубима, данас у Бечеју постоје улице које носе називе како по њима, тако и по датуму њиховог страдања. Нажалост, сведоци смо да је у последње време обележавање 20. јануара и више него симболично. Из године у годину, све је мање грађана и институција који долазе да одају почаст страдалима, спомен обележје је неуређено, зуб времена је учинио своје и „Зид смрти“ заслужује да се реконструише.

Кустос историчар Немања Карапанџић