Ostvarenje dečijih prava

Javna tribina o pravima deteta koja je održana u toku Dečije nedelje je za “odrasle” bila centralni ovogodišnji događaj. Zamišljena kao međusektorsko savetovanje na temu realnog stanja u opštini Bečej kada su u pitanju ostvarenja dečijih prava ova tribina je uglavnom ukazala na prilično veliku razliku između deklarativnih prava dece na koje se društvo u celini obavezalo i kako sve to izgleda u praksi. Učesnici tribine su izabrani da reprezentuju međusektorsku podršku ostvarenju tih dečijih prava i među njima su se našli predstavnici socijalnih i zdravstvenih ustanova, prosvetni radnici, predstavnici javnog sektora, civilnog sektora, sudstva … na ovaj način je trebalo da se dobije sveukupna slika kako u praksi funkcionišu ti mehanizmi zaštite dece u svakom segmentu njihovog života. Da li je to zaista tako u praksi pokazala je diskusija kada je onaj oficijelni deo izlaganja učesnica završen.
Na tribini su učestvovale: Marica Kresoja psiholog u Gimnaziji, Gabriela Ivošević, pedijatar iz Doma zdravlja, Ivona Božović, direktorica Centra za socijalni rad, Izabela Šormaz, predsednica Društva prijatelja dece, Svetlana Vuletić, članica Opštinskog veća zadužena za upravu i propise, Borka Korenoj, sudija Osnovnog suda u Bečeju i medijatorka tribine Marijana Đaković.

U velikoj Sali SO Bečej je bilo i predstavnika učeničkih parlamenta iz sve tri srednje škole u Bečeju.

Već na samom početku direktorica Centra za socijalni rad iznela je poražavajući podatak da je trećina dece u opštini Bečej u nekom programu socijalne zaštite i pomoći i a da od oko 6000 dece čak oko 1000 dece živi u ekstremnom siromaštvu. Nakon ovog podatka teško da se može govoriti o bilo kakvom ostvarenju dečijih prava jer socijalna sigurnost je osnovni uslov za sva ostala prava dece. Kao što je to uglavnom slučaj država kao ni sredstva iz budžeta koja se odvajaju za potrebe socijalnih programa nisu u prilično osiromašenoj zemlji dovoljna da podmire sve drastričnije siromaštvo stanovništva uopšte. Deca su uvek u takvim situacijama najveće žrtve jer zavise od roditelja/staratelja ali i od države. Kada je u pitanju Opština Bečej, Svetalna Vuletić, članica Opštinskog veća jer rekla da Opština izdvaja za socijalne programe onoliko koliko to opštinski budžet dozvoljava ali da se trude da ta sredstva budu dovoljna da pomognu sve programe koje sprovodi Centar za socijalni rad i civilni sektor. Prema njenim rečima veoma velika sredstva iz opštinskog budžeta se izdvajaju i za prosvetu, za škole i predškolsku ustanovu da se obezbede uslovi za ostvarivanje prava dece u toku školovanje.

Iz svojih segmenata rada većina učesnica imala je skoro identičan zaključak, radi se onoliko koliko se može ali na nivou države i u okolnostima u kojima se ekonomski nalazi naša država ne postoji sistemska podrška (od zakonodavstva pa na dalje). Nedostaje istinska podrška države i institucionalnoj i u krajnjoj instanci i finansijaska da se sprovedu svi programi ali i da se strateški dobro isplanira na koji način će programi podrške za decu biti realizovani. Iako Bečej sam kao opština ima Lokalni akcioni plan za decu koji se i radi i realizuje još od 2007. godine ne nivou države ne postoji važeća strategija (krovna koja bi uključila sve sektore koji direktno i indirektno utiču na ostvarivanje prava dece) a akcioni plan na nivou države istekao još 2015. godine.

Jedan od mogućih indikatora koliko je ova tema važne za državu je bila i činjenica da je očigledno stav društva generalno u praksi da je ovo „ženska tema“. Na samoj tribini ako se izuzmu učenici srednjih škola skoro da nije bilo ni jedne muške osobe u sali. Ovo zaiste ne bi bilo važno da nije činjenice da su u ovoj državi „donosioci odluka“ uglavnom muškarci … drugim rečima žene su te koje treba da po prirodi stvari budu mnogo više senzibilisane za ove teme.
Stav većne učesnica je da se programi zaštite i afirmcije dečijih prava sprovode u svim institucijama u gradu usprkos opštoj klimi i uslovima ali i usprkos stanju u društvu.

Učenici đačkih perlamenata koji su bili prisutni u sali uspeli su da pokrenu nešto što je ovoj tribini nedostajalo od samog početka, raspravu, dijalog. Deca su izrazila nezadovoljstvo školskim programima, zahtevima profesora i nastavnika koji se onose na njih, manjkom slobodnog vremena, dodatnim nametima na gradivo u vidu projektne nastave, velikom brojem testova i kontrolnih. Nakon njihovog obraćanja razvila se prilično žučna polemika o tome koliko su zaista programi preopterećeni i koliko ima udela u tome da je obrada gradiva u školama neprilagođenja današnjem načinu usvajanja informacija i svrsishodnosti, za njih prilično, arhaičnog školskog programa ali i metodologije učenja. Sa ovom pričom samo se zagrebalo gde su razlozi nezadovoljstva dece jer nakon oficijelno završene tribine deca su počela otvoreno da pričaju i o stepenu stresa koji svakodnevno doživljavaju u školi, o presiji koja često završava u lošoj navici prokrastinacije kada su obaveze u pitanju, o svakodnevnom susretu sa nekim formama diskriminacije, o problemima socijalne izopštenosti pojedinaca, o socijalnim razlikama, o polnoj segregaciji …

Bilo je veoma očigledno da su deca danas pretrpana informacijama i senzacijama (od škole do interneta) ali je veoma sporno koja količina svega toga ima nekog udela na njihovo obrazovanje, znanje, koliko toga ima kontekstualnu vrednost u odnosu na njihovo znanje.

Ostalo je kao zaključak na kraju tribine da neko ozbiljno treba da se pozabavi i metodologijom rada u školstvu danas no pre svega toga ostaje rešavanje najvećeg problema a to je da je prioritet i to urgentni rešavanje socijalnog položaja dece koji prati ekonomsku i privrednu deterioraciju celog društva.