Pa jeb’o te bog!

Serija, Svet bez bogova (10)

Prethodni je tekst poentiran uvidom u neophodnost sekularizma. Država se, naime, mora nametnuti, odlučno postaviti iznad svih religija i verskih suprotstavljenosti kako bi zajemčila mir i sigurnost građana. Jasno, crkva po prirodi (samo)pozvanja nastoji da utiče na državu i društvo, i nikada to neće prestati da čini, ali na državi je i da taj uticaj odvažno spreči. Međutim, bez obzira na to što je u zapadnom svetu manje-više neutralna i nezavisna od crkve, što prihvata verski pluralizam, država još nije načisto s tim kakav položaj crkve i religije treba da zauzmu u njoj, bolje reći koliko povlašćen, budući da je usled famoznog vređanja religoznih osećanja i dalje spremna da ograničava slobodu govora. A, opet, ni sami hrišćani, muslimani itd. nisu načisto da li neistomišljeništvo treba da poštuju ili, pak, da drugačija mišljenja zajedno sa njihovim nosiocima za ljubav božiju suzbijaju.

Vernici se, dakle, pitaju da li da inovernike i nevernike tolerišu ili da ih proganjaju, s obzirom da sveti spisi potkrepljuju i jedno i drugo. U Bibliji, u Petoj knjizi Mojsijevoj, stoji: „Ako bi te podbadao brat tvoj, sin matere tvoje, ili sin tvoj ili kći tvoja, ili žena tvoja mila, ili prijetelj tvoj koji ti je kao duša tvoja, govoreći ti tajno: Hajde da služimo drugim bogovima, koje nisi znao ni ti ni oci tvoji, Izmedju bogova drugih naroda koji su oko vas, blizu ili daleko od tebe, od jednog kraja zemlje do drugog, Ne pristaj s njim niti ga poslušaj; neka ga ne žali oko tvoje, i nemoj mu se smilovati niti ga taji, Nego ga ubij”. Kuran, u osmoj suri, u istom duhu nalaže: „Reci onima koji ne vjeruju: ako se okane, biće im oprošteno ono što je prije bilo; a ako se ne okane – pa, zna se šta je s drevnim narodima bilo. I borite se protiv njih dok mnogoboštvo ne iščezne i dok samo Allahova vjera ne ostane.“ I u devetoj: „Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakome prolazu dočekujte!“ A bogami i u petoj: „One koji ne vjeruju u dokaze Naše Mi ćemo sigurno u vatru baciti; kad im se kože ispeku, zamijenićemo im ih drugim kožama da osjete pravu patnju. Allah je, zaista silan i mudar.“ Međutim, u toj istoj petoj suri blagorodno stoji i da „Ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga, ili onoga koji na Zemlji nered ne čini – kao da je sve ljude poubijao; a ako neko bude uzrok da se nečiji život sačuva – kao da je svim ljudima život sačuvao.“ Takođe, druga sura ističe da „u vjeri nema prisiljavanja“. Islam zapravo nije nasilniji i netrpeljiviji od hrišćanstva, jedino što danas muslimani češće od hrišćana posežu za rđavim, trulim trešnjama iz svoje krošnje – o takozvanom cherry picking-u tj. biranju trešanja kao logičkoj greški kada neprijatne stvari iz neke celine odbacujemo, zanemarujemo, a neke druge, povoljne, uzimamo i ističemo, pozabaviću se pobliže u nekoj narednoj prilici.

Bogohuljenje je itekako bilo, a i danas je u određenom smislu, makar i samo formalno, radnja koja je i u zapadnom svetu gdegde zabranjena, a u pojedinim delovima sveta za svetogrđe i bezbožništvo se i glavom plaća. Ako se na Zapadu i ne zagovara obavezno poštovanje vere, onda se zasigurno traži neutralnost, dok su kritika i izrugivanje uglavnom nepoželjni. Međutim, zar ne bi trebalo da se poštuje pravo na veroispovest, a ne i sama veroispovest?! Zar sam dužan da poštujem i uvažavam religiozna uobraženja – „istine“ poput one o Joni koji je tri dana i tri noći proveo u kitu, o hrani koja pada sa nebesa, štapovima koji se pretvaraju u zmije, o gorućem žbunu koji govori itd. – posebno da respektujem gorenavedene grozomorne, upravo krvožedne navode?! Američki novinar Menken primećuje da „moramo poštovati religiju drugog čoveka samo onoliko koliko poštujemo i njegovu teoriju da mu je žena lepa, a deca pametna“. Zapravo, država ne samo da ne bi trebalo da kažnjava ruganje takvim religijskim učenjima, već bi uistinu trebalo da zabrani, odnosno ograniči objavljivanje takvih spisa, ma koliko nekom izgledali sveto, budući da pozivaju na progon inovernika i nevernika, jer brutalno omalovažavaju žene, podstiču mržnju prema homoseksualcima itd!

Crkve koriste verske slobode, a rado bi ih drugom uskratile samo da su u moći. U tome je paradoks tolerancije – ukoliko tolerancija toleriše netoleranciju lako se može desiti da tolerantni nestanu pred i pod netolerantnima. Ne zaboravimo, recimo, fatvu tj. ucenjenu glavu pisca Salmana Ruždija zbog romana Satanski stihovi, zbog koje su fizički napadnuti mnogi ljudi uključeni u izdavanje knjige (prevodilac na japanski jezik je i ubijen), ili karikature proroka Muhameda u Jyllands-Posten-u i Charlie Hebdo-u zbog kojih su mnogi stradali. Islamske fundamentaliste nažalost u stopu prate oni hrišćanski – članice ruskog pank benda Pussy riot  su usled hule na boga završile u zatvoru, portugalski pisac Žoze Saramago je zbog knjige Jevanđelje po Isusu Hristu na sebe navukao ne samo bes katoličke crkve nego i države, film Žitije Brajanovo od Montipajtonovaca je bio zabranjen u nekoliko evropskih zemalja itd. Ne treba smetnuti s uma ni naše, lokalne doprinose netoleranciji – izložbu Ecce homo u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju 2012. godine uoči gej parade na kojoj je Isus prikazan u društvu LGBT osoba, prostitutki i drugih seksualnih autsajdera, desničarske organizacije su uz blagoslov SPC pokušale da prekinu, ili cenzurisanje slike razapetog Isusa sa novčanicama na izložbi u novosadskom Kulturnom centru 2013. godine od strane Andreja Fajgelja, tadašnjeg direktora te institucije.

Bogomrzačke knjige su tokom istorije cenzurisane, uništavane, a prvi poznat slučaj jeste spaljivanje dela O bogovima starogrčkog agnostika Protagore. Svako uništavanje knjiga bilo je u duhu onog kalifovog opravdavanja spaljivanja Aleksandrijske biblioteke: „One (knjige) ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne“ (pre muslimana, ne treba da nas čudi, Aleksandrijsku biblioteku su palili i hrišćanski maloumnici). Katolički Index librorum prohibitorum tj. spisak zabranjenih knjiga ukinut je tek 1966. godine, a sadržavao je i dela Dekarta, Spinoze, Loka, Voltera, Didroa,  Stendala, Balzaka, Flobera, Sartra i Bovoar, ali, eto, ne i Hitlera. Nevolja je što nisu samo knjige bile nemilice spaljivane nego i ljudi – naučnica Hipatija koja, kako kaže filozof Mišel Onfre, „iz iskustva upoznaje hrišćansku ljubav prema bližnjem: progonjena, ubijena, raskomadana od strane monaha, leš joj je vučen ulicama i njeni ostaci spaljeni“ (o blistavoj Hipatiji iz Aleksandrije pogledajte film Agora iz 2009), Jan Hus, Đordano Bruno i toliko drugi slobodoumni ljudi.

Koji je, dakle, razlog da vera zadobije povlašćeni status kada je reč o emocionalnoj uvređenosti?! Uostalom, zar i moj „ateistički osećaj“ ne može biti najgrublje uvređen krstom (na krovu crkve, o lančiću itd) imajući u vidu sve zločine počinjene u ime raspetog Hrista?! Zar osećaj uvređenosti, osetljivosti, bola, nije napokon krajnje subjektivan?! Sekularizam, međutim, suzbija tu povlašćenost. – Jasno je da klanjanje Alahu vređa hrišćane, baš kao što i tvrdnja da je Isus jedini, pravi bog vređa muslimane, te pomirljiva priča na temu „jedan je bog“ predstavlja najobičnije zamlaćivanje, malodušno odustajanje od vere i dogme. Jasno je i da ko god želi može da propoveda kako se njegov bog pretvara u hleb i vino, ili kako se njegov prorok vazneo u nebo na konju, kao i razne druge već spomenute besmislice i pričancije za laku noć, i neka se nađe uvređen čime god želi, ali neka ne proganja one koji se ne slažu s njim!

Međutim, i u tome je začkoljica i sva nevolja, religija je netolerantna ne samo prema svojim sledbenicima, što je sasvim u redu, već ona po prirodi stvari nastoji da nametne svoj svetonazor i drugima, čitavom svetu zapravo, pa otud i ne može nikako prihvatiti sekularnost. Logika je sledeća – ako su inovernici i nevernici predmet gneva nebeskog, ako se bog zbog toga što oni čine i govore ljuti, onda se vrlo lako može naljutiti i na vernike jer sede skrštenh ruku, i to dopuštaju, umesto da reaguju. Neko će se naći duboko uvređen i zbog čitavog ovog serijala o ateizmu, posebno zbog današnjeg naslova (koji je takav kakav jeste upravo da bi provocirao, da bi iskušao toleranciju vernika – naime, tu psovku relativno često koristim, ali sasvim bezazleno, tek kao nadrealističku smicalicu), ili zbog pisanja malim slovom reči bog, što mislim da je i pravopisno opravdano čak i kada se radi o monoteističkom bogu, uprkos mišljenju pojedinih naših lingvista, jer za mene on nije jedini bog, ima ih naime na hiljade. Meni, uostalom, zaista „ništa nije sveto“, u smislu da sam rad sve da preispitujem, pa i ono što mi je srcu blisko, dakle upravo ono „sveto“. Od kritike zaziru samo slabašne, satrule ideje, u koje se i ne veruje dovoljno. Američki mislilac Robert Ingersol umesno je primetio da su „zločin blasfemije izmislili popovi kako bi zaštitili učenja koja nisu u stanju sama da se odbrane“, a pisac Mark Tven da „nijedan bog, niti religija, ne mogu preživeti ismevanje; nijedna politička sekta, plemstvo, rojalizam niti kakva druga obmana, ne mogu biti suočeni sa ismevanjem, i preživeti“.

Amin.

Ivan Kovač