Pandemija i mentalno zdravlje

Prošle nedelje Vlada Srbije (?) najavila je ponovnu aktivaciju kolcentra za psihološku podršku tokom ovog novog talasa pandemije virusa. Sudeći po tome koliko svi polako pucamo zbog toga što se sve ovo odužilo, što sad onaj mart izgleda kao da je bio pre 5 godina, trebaće nam armija psihologa za uzemljenje. Doduše, pomoglo bi i to, da ta ista Vlada Srbije u teatarskom igrokazu sa antičkogrčkim horskim nastupom “struke” (nekoliko epidemiologa) ne pravi još veći cirkus od svega ovoga i na taj način podiže stepen anksioznosti kod svih nas na takvu razinu da će jedan kolcentar biti malo.

Psihološka podrška stanovništvu u ovakvim okolnosti mogla bi da bude veoma važna ali pod uslovom da se koristi. Većina od nas ne zna nikoga ko je u toku ovih nekoliko meseci potražio stručnu pomoć psihologa pa je pitanje koliko je takva institucionalizovana pomoć zaista efikasna u našem društvu i u ovim okolnostima. Mentalno zdravlje je tabu tema i u nekim mnogo razvijenijim društvima od ovog našeg, ljudi se odlučuju da potraže stručnu pomoć kada su problemi mentalne prirode u pitanju tek kad je neki ozbiljniji poremećaj u pitanju i kada porodica nije više u stanju da to sama rešava, skloni od očiju javnosti ili je cela porodica na ivici raspada i neke ozbiljnije katastrofe.

Ono što jeste specifično za ovu sada situaciju je da se sve ovo ne događa samo nekome od nas individualno jer svi smo istovremeno zajedno pogođeni promenom dosadašnjeg života iz korena. Naravno, neki od nas bolje se prilagođavaju novonastalim okolnosti u zavisnosti od toga koliko i inače spoljne okolnosti i društvene norme i restrikcije mogu da utiču na naše mentalno zdravlje a neki to teže podnose. Ipak sama činjenica da nismo u svemu tome sami prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije na neki način umanjuje stepen straha i anksioznosti. Ono što je takođe zanimljiv podatak je i da smanjuje broj paničnih napada kod pacijenata koji su skoloni tome jer paradoksalno razlozi za strah su realniji i konkretniji. Činjenica da svi delimo istu muku smanjuje i stepen anksioznosti kod svakog od nas ko nije (a to je uglavnom slučaj) u stanju da racionalno objasni šta se dešava i na koji način će situacija u kojoj smo se našli biti razrešena.

Većina prihologa savetuje strategiju “uposlite se nečim” u toku dana, savetuje čak pravljenje liste zadataka na dnevnom nivou. Savetuju i razmenu iskustava sa prijateljima i porodicom, konstatnu priču i komunikaciju sa ljudima pa čak i tokom perioda samoizolacije jer to danas nije neki veliki logistički problem. Taj osećaj “uposlenosti” i komunikacija vraća ono što je nam najvažnije a to je osećaj kontrole. Ono što najviše šteti osećaju kontrole je pasivnost, konstantno opsesivno praćenje izveštaja, konferencija, vesti koje se odnose na svakog od nas ali bez naše kontrole. Preporuka stručnjaka u tom slučaju je da svako od nas pokuša da ograniči vreme na internetu kada su informativni portal u pitanju, da pronađe jedan koliko toliko relevantan izvor informisanja i isprati vesti samo kratko nekoliko puta u toku dana. Ostatak vremena u toku dana mora biti ostavljen za život koji teče dalje bez obzira na to da li smo u izmenjenim okolnostima ili ne.

I dok smo još u prvom talasu naučili da pomaže i pevanje na terasama i sviranje i pevanje u kameru na jutjubu, da pomaže i gunđanje zbog mera Vlade ili kuvanje i kukičanje ovaj drugi talas je mnogo gori i to ne samo u smislu broja obolelih i zaraženih nego i činjenice da nam polako postaje jasno da ove izmenjene okolnosti u kojima trenutno živimo mogu da potraju kao i da će najverovatnije da se vraćaju i ponavljaju.

Kada su u pitanju zaražene osobe koje su prošle kroz period lečenja ili su izgubile nekog bliskog u toku pandemije u ovih nekoliko meseci kolcentar neće tu biti mnogo od koristi. To su situacije koje će morati da se rešavaju mnogo ozbiljnijom individualnom podrškom pacijentima. Već sada se u stručnim krugovima govori o velikom broju slučajeva Posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSD) koji će prirodno rezultirati nakon ovog perioda pandemije. PTSD se posebno teško leči jer je potrebna kompleksna kombinacija terapija i lekova ali ni depresija nije daleko od toga. U ovako siromašnim društvima to je skoro pa nemoguće postići pa ćemo tek videti kakve će to ostaviti posledice po društvo.

Prihvatanje pomoći, posebno od strane onih kojima se sve ovo isto događa a imaju malo stručnijeg znanja kako da se neke stresne situacije prebrode, kako da metodološki pristupimo organizaciji svakodnevnog života u ovim uslovima moraće da postane standard, da promeni kod svih nas navike i konačno ukine stigmu koje sa sobom nose mentalne bolesti i psihološka podrška lekara i stručnjaka. Većina od nas i dalje konstatno umanjuje značaj mentalnog zdravlja jer se ranjivost i mentalni problemi tretiraju kao nesposobnost, slabost karaktera. No, svet se oko nas menja i to drastično skoro na dnevnoj bazi, menjaćemo se i mi sa njim sasvim sigurno.