Панел дискусија са темом „Превенција и заштита деце од насиља“ у Народној библиотеци

Народна библиотека је у оквиру Дечије недеље организовала па-нел дискусију са темом „Превенција и заштита деце од насиља“. У разговору су учествовали представници свих релевантних институција у граду који се баве децом, свих образовних установа општине Бечеј (школе, вртићи), Центра за социјални рад, Основног суда у Бечеју, представници цивилног сектора, тачније свих који су и део Међусекторског савета који је на нивоу општине Бечеј задужен да координише заједнички рад на појединачним случајевима који се категоришу као насиље над децом, злостављање или занемаривање деце. Дакле, панел дискусији су присутвовали сви осим представника МУП-а Бечеј чији је најављени представник био, према речима организатора, „оправдано одсутан“. Овој панел дискусији је као гост и учесник присуствовао и Игор Јурић, председник „Фондације Тијана Јурић“.
На самом почетку су представници свих институција појединачно изнели податке о програмима превенције и заштите који они у оквиру својих ингеренција спроводе и на који начин учествују у раду Међусекторског савета Локалног акционог плана за децу. Већина учесника је изложила своје програме рада на превенцији а то су мање/више слични програми који се разликују према узрасту циљне групе. Најчешће су то у питању радионице о толеранцији, инклузивни програми едукације, програми за развијање емпатије и поштовања различитости, обележавање међународних празника који афирмишу мањинске групе и слично. Ипак, већина је сагласна да је рад са родитељима који би требало да буде саставни део ових активности често много теже организовати, да је са родитељима због неодазивања или због незаинтересованости теже радити што је веома погубна чињеница за читав програм превенције и заштите деце од насиља. Породица је за децу место где треба да се осећају најсигурније но ипак, највећи број случајева насиље над децом, злостављања и занемаривања догађају се у кући. Деца која трпе насиље у породици су најмање заштићена јер не постоји систем који омогућава лако препознавање проблема. Деца ту трпе од оних који су им најближи и који су највише одговорни да их заштите и да им обезбеде сигурност. Насиље над децом у породици је често најтеже препознати јер су деца емотивно везана за насилника, не желе да се обрате некоме ко није део породице. Поред тога и већина наших грађана, чак и ако има сазнања и доказа или је очевидац о томе да се нешто догађа у некој породици у окружењу ретко ће интервенисати или пријавити проблем надлежним институцијама.
Директорица Центра за социјални рад, Ивона Божовић, који је обично прва институција која интервенише у појединачним слу-чајевима и који је задужен за покретање процеса у оквиру системског решавања случаја, изнела је неке веома поражавајуће резултате. Наиме, иако је од 113 случајева насиља који су пријављени Центру само 21 регистровано као насиље над децом овај број је сигурно само врх леденог брега јер статистички подаци на нивоу државе показују да су чак 60 посто жртава насиља у породици малолетници и деца до 18 година, ове бројке сведоче да се насиље над децом чак ређе пријављује него остали облици насиља у породици. Деца су најчешће и колатералне жртве када су поремећени односи међу супружницима или старатељима, посебно ако постоје неки облици малтретирања и насиља у таквим дисфунционалним породицама.
Када случај изађе из ингеренција Центра за социјални рад обично стиже се до интервенције полиције и на крају до суда. Панелу је присуствовао овом приликом и председник Основног суда у Бечеју, Горан Чимбуровић, он је говорио о законској регулативи и на основу којих законских аката се поступа у случајевима који се карактеришу као случајеви насиља над децом и каква је казнена политика. Посебно интересовање је изазвала и дискусија како се врши и да ли се врши кажњавање малолетника у случајевима вршњачког насиља. За одрасле законска регулатива је јасна и предвиђа озбиљне казне за починиоце до 10 година затвора у зависности од почињеног кривичног дела, за малолетнике, посебно испод 14 година (изнад 14 година малолетници могу бити осуђени за извршење кривичног дела до тада могу бити осуђени само родитељи, односно старатељи) закон предвиђа за сада више неке програме васпитних мера (накнада штете, извињавање, контрола похађања школе, третмани у здравственим установама и слично). Да ли је ово решење адекватно када је у питању све учесталије и све драстичније вршњачко насиље и да ли је потребно да се пооштре казнене мере за малолетнике је било једно од постављених питања на панелу.
Игор Јурић, председник Фондације Тијана Јурић говорио је о раду ове фондације посебно у процесу измена законске регулативе која се односи на увођење ригорознијих казни за насилнике, о начинима идентификације потенцијалних насилника или насилника који су већ учинили неко кривично дело насиља над децом. Он је говорио о новој кампањи ове Фондације под називом „Ћутање није решење – заштитимо децу“ у оквиру које је прикупљено преко 160.000 потиса да се у Србији уведе казна доживотног затвора за убиство. Ови потписи су предати Скупштини Србије и аутоматски (за то је потребно 30.000 потписа) иницијатива мора ући у скупштинску процедуру. Следећа кампања, тема којом ће се Фондација бавити биће везана за безбедност деце у дигиталном простору као и системом увођења нових метода дигиталне форензике у процесу откривања извршилаца кривичних дела насиља на децом.
Закључак панел дискусије био је у не баш оптимистичном тону јер иако постоје све веће мере заштите, ригорозније казне и сви наведени програми превенције ипак се број случајева насиља повећава, друштво у којем деца одрастају је све агресивније и све мање сигурно за децу, породице. Шта је потребно учинити да број случајева насиља почне да се смањује уз све ове програме превенције, судећи по свему, друштво у целини и све институције немају неко боље решење од овог што раде сада уз наду да је све ово процес који ће имати неки дугорочнији ефекат.