Пехар у дебитантској сезони за младог стручњака

ФУДБАЛ – РАЗГОВОР СА ЛАЗАРЕМ ДАБИЖЉЕВИЋЕМ,  ТРЕНЕРОМ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА ВОЈВОДИНА ИЗ БАЧКОГ ГРАДИШТА
Историјски успех остварили су фудбалери Војводине из Бачког Градишта који су у минулој сезони веома моћно протутњали Подручном фудбалском лигом Суботица и заслужено изборили право наступа у Војвођанској лиги група Север наредне јесени. Остварени скор од 23 победе, пет нерешених мечева и само два пораза, 116 датих и 25 примљених голова, говори довољно о томе какав је фудбал играла Војводина у сезони која ће бити златним словима уписана у историју овог клуба старог 106 година. Творац моћне и допадљиве игре екипе из Бачког Градишта био је млади, двадесетшестогодишњи шеф стручног штаба Лазар Дабижљевић, вероватно један од најмлађих, ако не и најмлађи тренер неке сениорске екипе у Србији. Он је у потпуности оправдао поверење које му је поверио Горан Кудрић, председник Војводине у тренутку када је екипа након прва три кола заузимала девето место на табели. Управа клуба из Бачког Градишта је препознала потенцијал у младом стручњаку који је са великим успехом водио пионире Бечеја у Квалитетној лиги Војводине и дала му први сениорски посао са само једном идејом а то је освајање првог места.
– Сада када је све готово могу да кажем да је за мене као младог тренера у дебитантској сезони осећај био феноменалан и да не може да се опише речима колико сам срећан. Након победе у Сенти којом смо математички обезбедили прво место осетио сам неизмерну срећу а потом и олакшање јер није лако осећати притисак да је теби поверено да мораш са уведеш екипу у виши ранг, поготово у првој сениорској сезони. Мислим да сам добро одрадио посао, успео сам да покренем екипу, играчи су поштовали све што смо се договарали и то је резултирало да смо два кола пре краја првенства дошли до жељеног циља. Улазим у четврту лигу као најмлађи тренер и не могу да опишем колико ми је драго то што ми се годину дана улагања труда, рада и воље вратило на овакав начин. Себе сам уложио 100 одсто и тај пехар који смо освојили је успех рада целе екипе, управе клуба и мене са њима. Само моји момци и ја знамо шта смо преживели током целе сезоне и када је било добро и када није било лако. Иако наше победе са три, четири или пет голова разлике делују лагано, па се чини да смо лако дошли до овог успеха, истина је сасвим другачија пошто иза тога стоји годину дана рада, много жеље и борбености. Било је тешко али на крају се све завршило како треба и заслужено смо освојили трофеј, почео је разговор Лазар Дабижљевић, шеф стручног штаба Фудбалској клуба Војводина из Бачког Градишта.
Који су вам били основни мотиви приликом преузима екипе која је била предодређена за борбу за трофеј а која није стартовала како се од ње очекивало?
–Пре свега бих се захвалио Горану Кудрићу, председнику клуба али и целој управи на указаном поверењу, као и тренеру Радомиру Раковићу који ми је много помагао у раду са екипом. Основни мотив приликом преузимања екипе ми је био тај што сам по својој природи веома амбициозан и баш то што сам знао да екипа има циљ да буде прва је пресудило да прихватим посао и да покушам да будем тај који ће да је уведе у виши ранг. Да је амбиција екипе била борба за опстанак или да будемо само у средини табеле вероватно не бих ни улазио у ову причу. Као што сам већ рекао, по природи сам веома амбициозан тако да ми је ово била изузетна прилика да почнем са радом у сениорском рангу такмичења. Иако је у екипи доста играча који су старији од мене успео сам да изградим поверење екипе у мене. Све играче познајем приватно, са некима сам чак и играо, али успео сам да изградим ауторитет код њих а они су прихватили систем игре који сам замислио што је довело до овог резултата. Показало се од почетка да та моја „фудбалска филозофија“ даје резултате, стекли смо поверење једни у друге и успели смо да направимо победнички тим. Екипа је била одлична, применили смо рецепт где су они поштовали њиховог тренера колико год да он има година, а тренер је поштовао њих, па се створила одлична „хемија“, која је на крају и дала резултат, јасан је Дабижљевић.

Нећемо ићи туристички у Војвођанску лигу

Да ли ћете и од наредне јесени водити екипу Војводине са клупе?
– Што се тиче наредне сезоне не видим разлог зашто не бих остао тренер. Добра је ситуација у клубу, спремају се и инфраструктурна побољшања за четврту лигу. Управа је дала играчима паузу од неке три недеље да се мало одморимо од фудбала и од напорне сезоне у којој нам је свака утакмица била дерби, било да смо играли против другог или петнаестог на табели, пошто су сви против нас играли изузетно мотивисано и желели да нас онемогуће у намери да будемо први. Након паузе ћемо сести и причати шта су нам амбиције. Што су мене тиче мислим да би требали да наступимо у овом рангу такмичења са жељом да останемо у њему, да не идемо тамо туристички, а све изнад тога је добродошло и биће велики плус за Бачко Градиште и клуб са традицијом постојања од 106 година. Ми већ јесмо написали значајан део историје овог клуба али не би требали тиме да се задовољавамо и да се заустављамона томе. Треба бити стрпљим и паметан, треба остати у овој лиги јер је она добра за младе играче да се наметну и покажу, а и афирмишу, па што да не, и да неко од њих не крене путем професионалног играња фудбала. Има доста могућности и да се испред мене као тренера са 26 година постави нови испит који ћу се трудити да положим са високом оценом, јасан је млади стручњак.
Колико вам је било тешко да се од рада са млађим категоријама преоријентишете на рад са сениорима и великим захтевима који су стављени пред вас и екипу?
– Рад са децом је прелепа ствар за мене и даље радим са њима у Бечеју. Три године сам водио екипу у Квалитетној лиги Војводине где сам доста научио и око ауторитета, али и око пријатељства и педагошког рада са њима. Нисам им био само тренер него и пријатељ и саветник и нешто као родитељ, што ми је доста деце и признавало на моју велику радост. Мислим да сам то пренео и на сениоре, па могу слободно да кажем да ми је рад са децом било јако лепо искуство и драго ми је да сам свој рад почео са њима. Истакао бих и играчко искуство кроз Школу фудбала у Бечеју, где сам играо, са сада колегама, Немањом Васином и Страхињом Гаврићем, где ми је Будимир Башић био тренер у млађим категоријама и од њега сам научио доста како фудбалских, тако и животних тема. Све то ми је доста помогло да се у ових годину дана афирмишем у Војводини. Поред свега тога овакав успех не би био могућ без подршке мојих најмилијих брата Славољуба, мајке Дубравке, оца Славише и стрица Драгомира који су ми највећа подршка у животу, како у фудбалу, тако и кроз школовање а сада и на пословном плану. Без њих не бих успео ништа у животу, они су ме увек усмеравали на прави пут и за мене је фотографија на којој су сви они заједно самном и са побединичким пехаром круна свега оног у шта сам улагао целог себе у протеклом периоду, завршио је Лазар Дабижљевић.
Синиша Ерак