Покажимо вољу, слушајмо се (3)

Када је у питању тема из прошлог броја дугујемо вама читаоцима одговор на питање да ли Општина Бечеј, у ситуацији када се појави потенцијални инвестититор, поставља било какве услове (осим оних тржишних) када је у питању заштитита радних права грађана Бечеја. С обзиром на чињеницу да инвестирање у Бечеју од стране неких великих компанија није баш честа појава тешко може да се каже да је до сада било шансе да се успостави нека стандардна политика у овом смислу. Још увек је сваки већи инвеститор који жели овде да отвори било шта и да отвори бар једно радно место или направи неки производни погон дочекан широм раширених руку јер се то презентује као велика победа локалне економске политике владајуће политичке гарнитуре, па се не постављају питања за нешто што би евентуално могло да угрози ту инвестицију. Незапосленост у општини је дуго времена од пропадања или продаје великих предузећа била велики проблем, сад је све мање јер је егзодус из нашег града све већи, па је тренутно таква политика да се слави долазак сваког инвеститора укључујући и оне за које се врло брзо успостави да неће испунити очекивања и обећања која су дали на самом почетку. Од надлежних у општини, који су на овај или онај начин задужени за развојну привредну политику града, сазнали смо да већина заинтересованих инвеститора најдаље докле иде у распитивању о радној снази у нашој општини тражи само информацију колика је просечна зарада у Бечеју тачније за колико пара су радниц”и спремни да раде. Уз најбољу вољу овде може да се претпостави, с обзиром на профил страних фирми који данас улажу у Србији и отварају своје погоне, нарочито у малим градовима, који је њихов мотив за оваква питања. О неким другим правима радника и бенефицијама које би евентуално они могли да имају као што је нпр. синдикално организовање у питању се на том нивоу уопште не разговара. Према речима наших саговорника можда само у једном или два случаја до сада десило се да потенцијални инвеститор спомене неке бенефите за раднике а да се то не односи на редовну исплату плата, ако се то може назвати бенефицијом а изгледа да је и то данас добра воља послодавца. Дакле, одговор је, Општина Бечеј се не меша много у пословну политику тих предузећа од самог старта да се инвеститори не заплаше и оду у неку другу општину.

Радни сати, прековремени рад и шта се све данас очекује од радника када добије радни ангажман је давно у овој држави престало да буде на било који начин заиста у пракси и спроведено.

Наравно закон дефинише да је 40 сати недељно оно што се сматра пуним радним временом (са наравно могућношћу да оно буде и краће уколико су услови за рад екстремно тешки али до 10 сати недељно мање). Што се тиче дужине трајања прековременог рада је одређено да прековремени рад не може да траје дуже од осам часова недељно односно да запослени не може да ради дуже од 12 часова дневно укључујући и прековремени рад.

Према томе, закон прописује ограничење прековременог рада на дневном и недељном нивоу. По правилу радна недеља траје пет радних дана, а радни дан по правилу траје осам часова. Послодавац код кога се рад обавља у сменама, ноћу или кад природа посла и организација рада то захтева – радну недељу и распоред радног времена може да организује на други начин. Код послодавца код кога је рад организован у сменама или то захтева организација рада, пуно или непуно радно време запосленог не мора бити распоређено једнако по радним недељама, већ се утврђује као просечно недељно радно време на месечном нивоу. У том случају запослени може да ради најдуже 12 часова дневно, односно 48 часова недељно укључујући и прековремени рад. У случају прерасподеле радног времена, радно време не може да траје дуже од 60 часова недељно. Тако каже закон али …

Разлика између 40 и тих максимално дозвољених 60 часова је прилично велика и оставља велики простор послодавцима да тиме манипулишу и да раднике приморавају на прековремени рад и да то регулишу тако да остану у оквиру законских норматива. То сви они веома добро знају а то знају и радници од самог заснивања радног односа. Оно што је поражавајуће је да и са тим знањем они су данас спремни да раде и свесни су од старта да на то пристају добровољно и да не постоји могућност да ће у оквиру предузећа имати прилику да се организују и да себи обезбеде адекватне услове и обезбеде нормално радно време.

Код нас овде у Бечеју, ако се изузме јавни сектор и оно мало привредних предузећа које се баве производњом, већина запослених ради у фирмама које са баве услужном делатношћу (трговине, банке и сл.). У трговинским предузећима се можда најчешће манипулише са радним временом јер у таквим предузећима радна снага је лако замењива, углавном су у питању жене које се налазе у таквом социјалном положају да немају баш много избора осим да задовоље све захтеве послодаваца када је радно време у питању али и дуге захтеве.

Закон сам је на страни послодаваца јер даје могућност да трговац на мало самостално одређује радно време у складу са законом и посебним прописом. То радно време које он одређује обухвата и регулисање сатницу почетка и краја радног времена током радног дана, као и податке о евентуалном раду суботом и недељом и у дане празника. Поред тога трговац на мало је слободан да ради прековремено.

Ипак има и ту места, према Закону о трговини, да опет на неки начин локална самоуправа интервенише и да заштити грађане од послодаваца који крше прописе или манипулишу законском регулативом када су права радника у смислу радног времена у питању јер је законом дато овлашћење јединицама локалне самоуправе да пропишу услове за одређивање радног времена за трговину која се обавља на њиховом подручју. Они ово овлашћење углавном користе када су у питању угоститељски објекти и то само у случају ноћног ограничавања рада за које свакако није мотив заштита права радника него неки други сада овде ирелевантни разлози.

У Бечеју може да се направи добра анализа бар када су у питању услови рада и пословна политика у трговинској делатности јер на територији нашег града има трговина које су локалне фирме али и оних које су део већих трговинских ланаца у земљи који имају посебну пословну политику која им је углавном због економско-политичког утицаја дозвољена чак и када се не обазиру на законске прописе или их у пракси „тумаче” у своју корист.

Кроз однос према екплоатацији радне снаге у сваком смислу а пре свега кад су радни сати и услови рада у питању највише се осете „чари“ неолибералне државне политике. Теорија да ће све то тржиште једног дана регулисати и да ће и послодавци тог истог дана доћи до тога да морају да се брину о проширењу бенефиција и права радницима и да ће морати да прихвате захтеве радника да би их сачували је за већину запослених данас обесхрабрујућа је убија наду да ће им икада на послу бити боље. „Тренутни” статус радника се по истој тој теорији третира као дечије болести једног наводно добро регулисаног система које се превазиђу временом. То све ништа не значи некоме ко данас живи и ради у једној од тих трговина или банака и док се свакодневно бори за опстанак на послу на ком се где се преко његових леђа повећева „продуктивност” и пословни успех фирме. Да се све то само „изрегулише“ тржишним принципом биће потребне деценије а неки од нас ће провести цео радни век радећи у таквим условима, обесправљени и преморени.

У следећем броју, о иницијативама забране радног времена недељом за трговине, шта о томе мисле локална и велика трговинска предузећа.