Покажимо вољу, слушајмо се (4)

У претходних неколико бројева кроз овај серијал текстова у(с)тврдили смо да је питање дијалога између данашњих послодаваца и оног што би требало да буду радници данас питање пре свега среће на кога налетите и да је све мање механизама заштите радника али и све мање могућности и сигурности да се, колико год била добра идеја, успе у бизнису бар док траје ова почетна разрада неолибералног тржишног система привређивања на балкански начин. За оне храбрије неко решење које се само по себи намеће у ово време интернета и технилогије је да створите услове да сами са собом обављате тај дијалошки процес “разумевања” између запослених и послодавца, тј. да пробате сами.

Кад у интернет претраживач укуцате термин „самозапошљавање“ добићете првих 15 страница разних објава НСЗ и других институција о субвенцијама које држава даје за оне који желе да од себе направе фирму са обавезом да вам за годину дана успе да још неколико њих запослите. Када то све укуцате на енглеском добијате потпуно друго значење тог термина а то је углавном самосталан рад од куће најчешће у некој online форми.

НСЗ сваке године неколико пута, али и неке друге државне агенције и чак локалне самоуправе, распишу конкурсе за субвенције за самосапошљавање.
Углавном износ средстава које додељују на годишњем нивоу појединачно износи негде између 200.000 и 400.000 динара. Наравно да у свим тим конкурсима постоје услови, НСЗ нпр. организује обуке за предузетништво које обавезно морате да одслушате. Јасно вам буде од самог почетка шта се од вас од тог бизниса очекује јер прича о „предузетништву“ сама по себи сугерише да је циљ едукације да вам се укаже да је ваша обавеза да бизнис за тих годину дана нарасте тако да не само буде самоодржив него и да се у врло кратком времену прошири бар толико да још неког запослите додатно. Остали услови за добијање субвенције су да је поред обука потребан и професионално направљен и разрађен бизнис план, докази о власништву или закупу простора и опреме. Најједноставнијом и простом рачуницом са тих почетних 200.000 динара уз плаћање минималца за себе и свих осталих поменутих почетних захтева тешко да би ушли у март месец те исте године без губитка. Дакле, читав бизнис мора бити јединствена success storie од самог почетка. Потребно је да за три месеца створите чудо у прилично несигурним и суровим временима када тешко да можете да гарантујете било шта. Другим речима код нас предузетнички дух претпоставља ипак поседовање иницијалног почетног капитала без обзира на те паре од субвенција, које могу да буду, евентуално, мала кеш ињекција на почетку.

Друга опција, кад заборавите државу и субвенције је рад на црно, бар на почетку, где улазите у онај можда више западњачки формат самозапошљавања са радом од куће, преко интернета, тзв. популарно фриленсерисање. Ту из замишљене и циљане оне предузетничке инстант success storie улазите у зону „урбаних легенди“ које се по чаршији приповедају о нечијем малом који од куће млати паре и одлично живи и ради „нешто преко интернета“.

Свако ко је икада покушао да сам пронађе добар и добро плаћен фриленс посао на интернету суочио се са тим да је сан о лаком послу у пиџами од куће (или бар у доњем делу пиџаме ако захтева комуникацију са клијентима) још једно питање рандом среће или дуги низ испипавања и углавном неуспеха у непрегледном лавиринту интернетских пирамидалних превара и муљања.

Чак и кад добро познајете „језик интернет средине“ (углавном енглески) и ако сте прилично вични и компјутерски писмени и још знате и нешто из условно названо ИТ домена прво што схватите да све што сте знали и научили пре месец и више дана више није релевантно. Читав интернет бизнис, платформе, рад са апликацијама је увек за неког ко је млађи од вас и више упућен или је на правом месту и у право време. Следећу ствар коју схватите да иако ми спадамо у домен земаља где се јефтино аутсорсује посао увек постоје земље које су још јефтиније па затекнете себе да се борите за посао са неким Индијцем који ће за 50 центи прекуцати без проблема елаборат од 50 страна.

У случају да месецима покушавате да пронађете било какав посао сами од куће једно је сигурно на дневном нивоу ћете водити онај непријатан, а овог пута унутрашњи дијалог, где ви сами себе покушавате да отпустите а да се радник у вама буни јер је преварен, недовољно плаћен и без бенефиција.
Уколико неко жели да се упусти у неки од тих слободних самосталних послова online суочава се са најпре самоизолацијом јер све што урадиш је без валоризације у средини која те окружује, са потпуним одсуством социјалне интеракције, недостатком осећања припадности неком заједничком подухвату, недостатком „сигурносне мреже“ у случају пада. Ретко ко ради на овај начин уплаћује себи доприносе, здравствено.

У тренутку када је читава наша државна економија базирана на политичко/економском систему привилегија и корупције веома је лако себи представити ситуацију да је самоизолација у споствене могућности решење али можда није лоше размислити и проценити ситуацију да ли постоји повратак назад.
Термин који се данас употребљава за оно што је наша тренутно доминантна карактеристика дивљег тзв. „предузетништа“, посебно на гробљу некадашње СФРЈ социјалистичке економије после приватизација, је специфична постсоцијалистичка форма „зомби економије“, усмерене пре свега на кратак период остваривања добити преко лешева, увлачење потпуно очајних људи у неправедан систем где тешко могу да „победе“ и где се полако урушавају амбиције, жеље, воља. Наћи се у свему томе сам у слободном паду без мреже и без сигурносних механизама и за мале фирме и за запослене и за оне који су ван система „самозапослени“ је игралиште само за упорне и јаке и спремне на ризик.

У само једној генерацији овде је пређен пут од сигурног посла и мирног чекања пензије до борбе за посао прекуцавање оног елабората за 50 центи.