Прашина

Слика (почетак 70их):  Двориште једне од оних кућерина у Моше Пијаде улици, родитељи под надстрешницом гонга кољу лубеницу док ја радим веома озбиљан посао, гаће (оне беле) умачем најпре у прашинчину предњег дворишта па их перем у пластичној кадици, понављам поступак док не поставим темеље данашњег ОCDа и уништим гаће до бацања.

Лето је, распуст … до овог августа прашинчина би требало да нам се већ добро увукла у сваку пору коже али са маскама које шетамо у овом дистопијском филму у којем тренутно живимо ни мирис те прашинчине не осећамо као би требало, што све ово данас чини још нереалнијим.

Гледам ових дана понуде за летовање у прикраћеној нам за море преосталој „домовини“ и констатујем да је та прашинчина једина аутентична прича о лету „са кореном“ коју знам. Ми панонски континенталци из ових крајева смо некада успевали да је нађемо и уваљамо се у њу и на истарским каменоломима и на уцифраним хотелским плажама Јадрана.

Слике неких крисп свежих планинских ланаца, брвнара и хотелских соба са погледом на бистре потоке, сачеве и кајмак ионако су за већину од нас овде блиске као и било која друга атракција неке лепе дестинације (у Србији или у планинама Монтане небитно) предвиђене за измештање из реалности, из сопственог живота. Прилично скуп ескапизам без неке ментално стимулативније приче и свакако без превеликих емоција. „Гледам тако …“ и моја прва помисао је да ће једног дана на Ентерпрајзу неки хотел на Копаонику или Златибору, ако је судећи по фоткама са нета, бити одлична подлога за програм у симулатору.

Негде ту вероватно лежи, бар мој, највећи проблем са „понудом“ коју туризам у Србији тренутно нуди као замену за море и плаже. Све је то углавном хињено „аутентично“, пренаглашено, симулира неку бољу прошлост или још горе „православни мир и спокој“, свуда су стратешки постављене преслице по зидовима, изнад мермерних подова и тоне жардињера са мушкатлама по „етно селима“ или манастирима неке углавном неинвентивно измаштане и лоше растумачене „историје“. Овде у Војводини је још горе, тек ми знамо да уцифрамо „салаше“, приведемо коју мангулицу туристима „из града“ на гледање. Све је то само углавном амбијент ресторана у којем конзумирамо огромне количине хране. Нема ту ни мало маркетиншког ентузјазма, нема наратива, нема оног нешто што продаје причу (да „каналишем“ Д. Дрејпера) ако је економска добит од туризма циљ. Данас прича (истинита или не потпуно је небитно) продаје производ.

Ако је судећи по оним блесавим понудама туристичких агенција које нуде кичерај улицкане хотеле са смештајем за неколико хиљада евра само је нама још увек важна инчажа телевизора у собама хотела када је туризам у питању. Како је могуће да на простору где се углавном у Европи историја догађала у свим драматичним облицима, на простуру куда је тутњало све што се икада сељакало, мигрирало, освајало, бежало од Лапоније до Свете Земље нема добрих прича за „продати“ него само испеглати кобасицу и заронити у кајмак или угушити вољу потенцијалног туристе у киселом тесту. Праг је успео да „прода“ туристичке туре по „поседнутим“ дворцима, Лондон у Вајдчепелу продаје серијског убицу, Босна је својевремено продавала ескурзије „Путевима АВНОЈа“ а сада „пирамиде“, код нас у Србији изгледа максималан домет нам је онај циркус у Гучи.

Да корона није позатварала музеје и фестивале све то што данас разматрамо у понудама за летовања у Србији, са или без ваучера, би могло да буде бар пристојна посета својеврсним тематским парковима „Србија“ или „Војводина“. Фестивали и музеји би бар прекратили време и убили тишину, посебно за нас којима је историја колико толико занимљива и знамо да одвојимо чињенице од естрадне историје, да пронађемо у некој сталној поставци локалног музеја благо, причу. Оно што је преостало сада после короне је само оно чиме сироти углавном страначки постављени директори општинских туристичких организација располажу без могућности да купе „забаву“: тзв. „природне ресурсе“ често запуштене чим се изађе из прве зоне са кафићима и ресторанима, девастирану инфраструктуру и мршаву стандардизовану понуду сувенира који су и данас у 21. веку мање аутентични и од оних чапљи и магараца којих смо се надоносили са мора у СФРЈ времену.

Ми овде у локалу туристима можемо да понудимо само голишаву неуређену обалу Тисе (да нам је бар онај симулатор са Ентерпрајза), неколико кафића поред реке „нови трг“, дворац из 20. века, магнете и евентуално понекад у току дана отворене али и замрачене цркве без водича.

Ипак, ниједан точак од колских кола, ни ђерам, ни мирис салчића са неког салаша или рибље чорбе из котлића не може да повуче више „из душе“ од мириса облака прашине на Долми кад почне летњи пљусак. Јест додуше тешка прича за продати али зато би се можда напабирчио неки костур из подрума или неки легендарни робинхудовски ђилкош са ових простора за наивније и мање посвећене туристе. За нас са коренима овде довољна је прашинчина у августу. У ту прашину можеш да упишеш и тутњање запрежних кола према Петровом Селу пре сто и кусур година из „колективних сећања“ али и јурацње поником према Жутој кући до које одеш и онда се вратиш (и осећаш се као Гунис) из сопственог.
Те ескапистичке епизоде са морима и планинама су за јули. У јулу се иде у те планине, бање (још увек, да ме убијеш, мени је то за бабе и пензионере са проблематичним куком) у туђе градове. Август је за онај очајнички део распуста над којим се злослутно надвија септембар и школа, за лубенице и бициклове и за скупљање последњих честица прашинчине у порама.

Тања Драпшин