Представа „Савршен крој“ у Градском позоришту

Представа „Савршен крој“ Звездара театра гостовала је претходне недеље у Градском позоришту у Бечеју, и као што је то увек случај када долазе „београђани“ и познати глумци сала је била препуна. Ова фарсична драмедија о „нашим наравима“, лепљива, (пре)лака, фазонима прошарана је, осим овде код нас, играна широм Србије и дијаспоре преко 150 пута и очигледно је да је дух павићевштине у хумору још увек жив и неодустаје. Представа је својеврсни мутант Павићевог Полтрона и Харвудовог Гардеробера и једно што је озбиљно спашава је то да су глумци (Слободан Бода Нинковић и Драган Пеле Петровић) извукли све оно шта је могло да се извуче из текста. Дакле, на сцени имамо два типична прототипа српске свакодневнице, митолошког тајкуна и малог човека/жртве/губитника који у сукобу око спонзоруше на крају пролазе кроз „катарзу“ коначно разумевајући шта је смисао живота. Кроз текст се провлаче сва општа места наше „свакодневнице“ од проданих па уништених фабрика, социјалистичког наводног нерада, неписмених министара, „оног горе који одлучује“ (али на онако „шшшшшш да нико не чује!“ враголасти начин), мизогионије и мачизма у „српској корпоративној“ (вијање швалерки око стола, тачније) култури. Представа траје више од сат и по времена током које је, да не грешим душу, било је пар добрих фазона (онако као виц, који јест виц али је добар) и пар (на жалост врло предвидљивих) твист момената за које се испоставило да су прилично добар редитељски поступак и имају добар тајминг. Ипак непријатан утисак који остаје је да има у свему томе нешто више од само лаке забаве, нешто дубоко погрешно, јер страшно је колико је оваква врста сатире афирмативна за своје антијунаке и колико је то све пријемчиво за публику код нас. Некако горак укус оставља утисак да су сви ти прилично аморални, иритантни, дубоко покварени, сурови ликови из наше депресивне свакодневнице сведени на прозаичне и тривијалне али у својој суштини народске, „наше“ а пре свега људске креатуре од крви и меса и са душомса којима можемо да се „идентификујемо“. На самом крају представе мислим да ништа није остало недоречено (и искоришћено) осим можда у чему је поента денс тачке на крају сем да се нагласи да су „заслужено“ наша два „јунака“ прочишћена одјахала у сумрак заједно до оног имагинарног бара на плажи о којем су сањали.